Људи и прилике у Гулину
Људи и прилике у Гулину
Протекло је шест година откад су народњаци на управи гулинске опћине, откад су у свом програму обећали да ће срушити стару кланицу, а саградити нову. За то вријеме народњаци су увели у обичај тробојке, кокарде, сијела, бесједе и игранке у читаоници. Набавили су штампарију и издавали једном у недјељи лист Гулински напредак; установили тамбурашко друштво; почели су зидати народно позориште и образовали су пожарничку чету. Дакле, унијели су доста новина у стари град, али кланица остаде гдје је оставише Млечани, гдје је вијековима гушила Гулин.
Већина грађана кривила је за то Кека Церанеа и Јосипа Тинкића. Нијесу то тврдили само талијанаши, него су то признавали и њеки виђенији народњаци. Али, пошто је та ствар тумачена на стотину начина, пошто је била узроком бескрајних завада, а нико јој не могаше ухватити краја, то ће најпаметније бити да је ни ми не расправљамо. Али треба да проговоримо о поменутој двојици најзнатнијих гулинских људи.
Прво ћу о Кеку Церанеу, као заслужнијем за народну странку, а, богме, и као о племићу.
Кеко је талијанско име од милоште (Франческо, Кеко) а Церанео ни у ком језику не значи ништа, јер је реч постала од презимена Церанић. Босански властеличић Влатко Церанић, у половини петнаестог столећа, добјеже у Гулин, те његови најближи потомци, по обичају, ишчауре се у Церанее. Тако су постали Политеји, Цетинеји, Шишгореји и бог те пита какви још "еји!" Лоза Церанеја дала је Гулину низ свећеника, судија и срдара (старјешина у народној војсци). Ниједан од Церанеја не остави велика спомена, али су њеки ипак били знатни. Кеко, син Балдасарев, први је Церанео који се родио под аустријском владом. Био је јединац. Васпитан је и провео је дјетињство као и остали приморски племићи, наиме, поред мажења родитеља, сестара и небројних тетака, изучио је код фрањеваца основну школу, затијем, у истом манастиру, њешто латинског и талијанског језика, њешто историје, географије и математике. Све школовање трајало је шест година. Послије очеве смрти, Кеко се спријатељи са младијем адвокатом Боркићем, који донесе из Падове најљепши крој хаљина, најзвучније и слободоумније фразе, те кад букнуше буне у Италији и у Мађарској, кад се на све стране разлијегну узвик: "Доље тиранија! Живјела слобода!" нови дух провија и кроз успавани Гулин, а на челу покрета стаде Кеко Церанео. Усред те вреве у Гулину се прославише двије необичне свадбе: адвокат Боркић узе Кекову сестру, а Кеко се ожени кћерју њеког златара Кртајића. У заносу првијех мјесеца брачног живота оба млада слободњака лакше поднијеше пропаст царства слободе. Реакција је трајала дванаест година и загорчила је живот Кеку. Сан-маркини (људи старога кова) мрзјели су тога отпадника, "обузета демоном слободе". Племићке мрзјеле су лијепу Стелу, Кекову жену, која је још имала несрећу да буде нероткиња. Али Кеко дочека вријеме освете. Кад цар даде устав, кад у Приморју настаде борба против талијанства, Кеко ступи у прве редове народне странке. Много је допринио њеној побједи у Гулину, те већ у првој изборној побједи, да је хтио, могао је постати опћинским начелником, али он ту част уступи Јосипу Тинкићу.
Тинкић је био предузимач и обогатио се грађењем тврђава на Приморју, за вријеме талијанских ратова. И прије него што настаде народни покрет, он изиде на глас као учен самоук, а кад се умијеша у борбу, он изненади своје земљаке бујном рјечитошћу. То је био говорник по милости божјој. Кадар је био да говори кад год хоћеш, о чему год хоћеш, и колико год хоћеш! Имао је звучан, баритонски глас и лице пуно израза. Често се дешавало да је читав збор око њега плакао, или се смијао, или урликао од гњева...
Оба та првака имађаху обиљежје свота поријекла. Тинкић, син једнога месара, бјеше осредњег раста, плећат, снажнијех мишица, врата као у бика, лица дугуљаста. Кеко је био елегантан, жилав, финијех црта, спор на ријечи, а иначе слабо је говорио "славјански".
Зли језици тврдили су да су оба првака, за шест година откад су у опћинској управи накнадили штету коју су претрпјели трошећи за народну ствар. Гулински напредак доказивао је без престанка да су, због народне ствари, обојица упропастили своје имање, а La Patria, који је у Задру излазио, доказивао је противно.
Међутим протече шест година владавине народњака над Гулином и расписаше се по други пут опћински избори.
Народњаци истурише програм, коме је први став гласио: "Ми ћемо, у најкраћем року, као што захтијева дух времена, срушити стару кланицу, а подићи нову, изван градског опсега..."
И Талијани се пренуше. Након шест година мртвила, устадоше сви као један човјек, покренуше жестоку агитацију и стадоше јавно биједити Кека, Тинкића и све остале вјећнике да су у пошљедње вријеме прожети духом назадњаштва.
Овдје треба мало објашњења.
Сви гулински опћинари, без разлике вјере и странака, сви становници града Гулина и његовијех двају заграђа и онијех десет села што му припадају, сви они силно мрзе новотарије, као што су: кокарде, заставе, сијела, игранке, бесједе, тамбуре и Гулински напредак! Та мржња против сваке новине, то им је заједничка одлика. Али поред свега тога, свима импонују фразе "дух времена, дух слободе, дух напретка", те се може рећи да им је и то заједничка одлика. Нека ђаво разумије како се то слаже, али тек је у Гулину тако. Сам узвик: "У име напретка!" у згодној прилици, а изречен јужњачком жестином, утјече као њекад, у "срдарска времена" поклич: "Ха, браћо, за виру Исусову!..."
Агитација против народњака узе такав мах да се главешине те странке озбиљно забринуше. Тинкић поче шетати по тргу, пред вијећницом. Шета човјек, а не види ни ко га поздравља, нити ко га подругљиво посматра. Кеко је непрестано био по околини, иако не бјеше вријеме ни пољском раду, ни лову. Два народњачка адвоката, један пекар, сви њихови попови, учитељи, трговци, посједници и занатлије, бјеху забринути. Крупни касапин Матија Букара, вијећник и коловођа у свакој народњачкој демонстрацији, стаде се чешће опијати. Ловро Бетинар, надимком "Стрико разлог", трговац бродарских прибора, помало и каматник, поче се затварати у свој мрачни дућан. Оба опћинска писара, пандури и послужитељи почеше учтиво поздрављати угледније Талијанце...
Било је, дакле, и сувише знакова да се у Гулину спрема олуја. Али десет дана пред изборе, кад изађе проглас талијанске странке, тек тада се разумједе какав ће лом настати. Њеки неутрални грађани, слутећи да би могло бити крви, отпутоваше из Гулина.
Проглас је био метар висок, мало мање широк, са крупнијем словима, која се могаху читати на петнаест корака растојања.
По свијем рогљевима и виднијим мјестима, на сваком позитку и празном простору, у стотинама примјерака, проглас освану по Гулину. Ево вам њеколика става из њега:
... "Браћо бирачи! За ових шест лита управе народњачке, за то дуго вриме, које ће црним словима бити забилижено у повисти Гулина, пориз је нарастао до вршка, а ми смо то сносили без викања, у надању да ће опћинска управа испунити своје свечано три пута понављано обећање да ће уклонити из наше сридине гниздо заразе и шпоркарије, да ће уништити немили спомен назадњаштва, да ће збрисати срамотни жиг са јуначког чела гулинског, другим ричима, да ће срушити стару кланицу а саградити нову. Мисто тога, народњачка управа умирила нас је празним ричима и немилице је трошила наш крваво стечени новац за сврхе граду штетне, али њој корисне! И они имају образа да нам поново обричу грађење кланице, да нам бацају тај мамац, који је за нас уврида и изазивање!... Зато, браћо бирачи, пошто сви истински љубите свој завичај, пошто нико од вас не жели да му на челу остане неизгладиви Кајинов знак, то сви, као један човик, гласајте за потписане кандидате праве далматинске странке, који ће доиста и у најкраћем року саградити нову кланицу!.. Сложно, браћо, у име слободе и напритка!"
Прогласи су били прилијепљени њеким ђавољским љепком, тако да су их пандури само стругањем могли уништити са зидова и врата опћинског дома.
Утисак је био силан.
Усред тога метежа, сјутрадан послије појаве прогласа, Тинкић сазва опћинско вијеће.
То је било четрнаестога марта, на дан св. Матилде, која се у Гулину сматра као вијесница прољећа, али која те године донесе силну југовину с пљуском. Море је бјешњело. Големи вали разбијаху се о бокове лађа и запљускивали су обалу. Са свију кућа точили су млазеви, а са крова стоне цркве падали су прави слапови.
Осам прозора велике опћинске дворнице, што на море гледају, бјеху затворени капцима. На другој страни била су четири прозора, које није требало затварати, ади су стакла била замагљена, те послужитељи запалише лампе.
Први дођоше Тинкић и Стрико Разлог, а затекоше тајника и два писара. Наскоро почеше долазити и остали, појединце, или у мањим гомилама. Сви су улазили ћутке и очекивали да начелник започне разговор.
Ваздух је у дворници био тако загушљив да су дебели чланови вијећа, наиме: начелник, тајник, касапин, оба адвоката и три попа с муком дихали.
Баш кад се Тинкић маши за звонце, уђе у дворницу Кеко, хладно поздрави и сједе у први ред, пребацивши ногу преко ноге. Тинкић отвори сједницу са њеколико испрекиданијех ријечи, а са изразом као да ће заплакати.
То је поразило вијећнике, који су се надали да ће их вођ охрабрити или, барем, да ће их китњастијем говором утјешити за све жртве које су поднијели ради слободе и напретка Гулина, за увреде и унижења, која се ено читају у противничком прогласу! Напали су се да ће из његовијех уста чути громке, заношљиве ријечи, овако:. .. "Не, браћо, ми не падамо, ми не бјежимо са бојишта, него пред неразмишљеним, бијесним јуришем заслијепљене гомиле, ми се привремено повлачимо у тврди град наше савјести, држећи високо нашу заставу, спремајући се да опет итд..." Али кад је ето велики говорник клонуо духом, вијећници се покуњише, те се чинило да су се скупили на мртвачки обред. И свима се наметну га немила мисао да је ту опијело и њиховој власти и народњачкој странци.
Усред гробне тишине, тајник поче читати којекакве ситнице, што бијаху на дневном реду, на које нико не обраћаше пажњу.
Један од послужитеља унесе повеће писмо и стави га пред Тинкића. Овај, прочитавши натпис, тргну се мало, па окрете писмо са стране печата, затандрка звонцем.
Тајник ућута. Сви наперише уши.
- Господо! - поче Тинкић једва чујно - ово је писмо упућено вијећу са натписом да је у њему... понуда за грађење нове кланице. Диже се граја:
- То је безобразно!
- То је подло изазивање!
- Немојте ни отварати писмо, него га баците кроз прозор!
Матија касапин надвика све:
- Кажите ви мени име тога шаљивца, па да видимо хоће ли до вечерас имати сва ребра на мјесту!
Стрико Разлог устаде и започе својим пискавијем гласом:
- Господо часна, држимо се разлога! По разлогу ја нијесам зато да се писмо не отвори; ја нијесам за то да се оно баци кроз прозор; ја нијесам за то да се њеком ребра...
- Кажи зашто си! - викну му адвокат Боркић.
Кеко Церанео устаде и рече просто и мирно тајнику:
- Отворите ту књигу и штите. Дебељко разреза завој, из кога извади два писма. Пошто прегледа натписе, рече:
- У једноме је понуда, у другоме име нудиочево.
- Име нудиочево!... - повикаше њеки.
- Не, него најпре прочитајте понуду као што је ред, - вели Тинкић.
Тајник поче читати:
"Славном опћинском вијећу.
"Међу реформама које је народна странка за овијех шест година извршила, које су Гулин подигле културно и здравствено, нажалост не може се уврстити један рад, који је такође био од пријеке потребе. Знајући шта је све томе на путу стајало, није ми ни на крај памети да за то кривим претставнике народне странке, али дубоко жалим што јој противници могу замјерити тај једини неуспјех, и што због њега смију јуришати на цијелу народну странку! Зато, имајући на уму старо, окушано прегаоштво народњака; имајући на уму да се може добро свршити и оно што се у дванаестом часу започне, ако се око тога уложи све потребно прегаоштво; вјерујући да је сваки члан вијећа дубоко прожет осјећањем е се питање кланице тиче и његова образа, - имајући све то на уму, част ми је поднијети слиједећи приједлог за грађење нове кланице, под условом да, ако се приједлог усвоји, да се одмах, већ сјутра, шеснаестога марта, приступи полагању темеља..."
Људи се згледаше. У сваком погледу читало се питање: "Је ли ово шала, или збиља?..."
- Читајте погодбе! - нареди Тинкић. Оне су биле кратке и јасне, и тако повољне за опћину да је нудилац могао имати све друго пред очима, само не своју корист.
Тинкић прелети погледом по вијећницима и започе:
- Господо, ја предлажем да се ова понуда начелно усвоји одмах, прије него што се отвори друго писмо, те дознамо име нудиочево и какво нам јемство пружа. Тијем ћемо доказати да нас нијесу руководили којекакви смјерови кад смо одбијали пређашње понуде, које су све махом личиле на уцјене.
Адвокат Боркић устаде:
- Али, г. начелниче, ако ово буде проста подвала, ако буде измишљено име, или име каквога факина?
Устаде и Разлог, али га заћуткаше. Тинкић одмахну руком.
- Ако то буде, онда ће бити једна срамота више на рабошу наших противника... Понављам: предлажем да се ова понуда начелно усвоји. Ко је за мој приједлог, нека изволи устати.
Сви поскакаше.
Тајник брзо отвори друго писмо, па једва изговори од узбуђења:
- Господо, нудилац је... господин... Церанео!
Сви се убезекнуше, па се сви погледи стекоше на округласту главу Кека Церанеа, који се мало збуни.
Тинкић се први освијести, па ударив се по челу, рече као за себе: "Па како се нијесам одмах сјетио!" И устаде, па викну:
- Живио наш племенити Церанео!
Бурно једногласно "живио" заори се по дворници. Уплашени послужитељи и пандури упадоше унутра.
Матија касапин рикну сам:
- Живио шјор-Кеко! - па нагло отвори прозор до претсједничког мјеста, због чега вијећнике задеси друго изненађење, јер вјетар бјеше утолио, а кроз паведрину сијаше сунце. Матија поче викати с прозора:
- Живио наш дични начелник! Живио наш дични Церанео! Живјели народњаци! Живјела кланица!
- Живјели, живјели, живјели! - заори се у дворници много јаче него прије, јер се придадоше гласови послужитеља и пандура.
Брзо млађи отворише све прозоре над тргом. те у сунчаној свјетлости, којом се испуни мрачна дворница, сва лица вијећника, која су дотле изгледала као мртвачка, синуше као у њекој апотеози.
Један од попова диже руке као да благослови,
Касапин хтједе да поново виче, али тајник, који се ничега није тако бојао као промахе, затвори прозор, па зађе за леђа начелнику и узрујаној гомили стаде давати знакове да се стиша, показујући на вођа.
Збиља Тинкић бијаше заковрнуо очима а прсте провлачио кроз косу, што су били несумњиви знаци да га је обузео бесједнички жар. Али три вијећника, ваљда не опазише то, те устадоше да траже ријеч.
Мајстор Пипило започе:
- Ја не разумијем једну ствар, господо. Ако усвојимо понуду г. Церанеа, како бисмо могли почети грађење нове кланице, кад су избори већ расписани!...
Стрико Разлог прекиде Пипила:
- И ја сам хтио да о томе говорим. Прије свега, ако ћемо се држати разлога...
- Доста више са твојим разлозима, - викну му Боркић... - Сједите сви. Није вам дата ријеч. Трећи вијећник, ковач Оштрига плану:
- Ни вама, али је ви сами узимљете, зато што сте адвокат... Ја хоћу да говорим... Ја поштујем г. Кека, али... али...
- Али шта? - запита Кеко поносито. Мјесто Оштриге одговори Пипило:
- Немојте се срдити, шјор Кеко, али ми налазимо да не би право било да ви пропадате због опћине. Очевидно, са оваком понудом, ви ћете се упропастити!
Онда се чуше ријечи, које напомињаху њеки призор из римске историје. Кеко се ухвати за капут.
- Слушајте! Макар и ове хаљине са себе продао, кланица ће се озидати!
Диже се права бура од тапшања и узвика: - Слава ти!... Живио!
Од те граје трже се из заноса Тинкић и започе свој чувени говор, који је одјекнуо по цијелој Далмацији, јер га је донио у цјелини Гулински напредак. Сјећаш се класичног почетка: "Господо, ово је дан који створи Господ да се узрадујемо и узвеселимо у њему, као што се каже у Светом писму! Ово је дан чудан, непредвиђен, необјашњив, дан који ће се истицати као најсвјетији у љетопису Гулина, - дан, кад су на видјело избиле све невјеровне супротности, које високо дижу догађај што доживјесмо, дижу га онамо, гдје је мјесто идеалима! Све се стекло, господо, да се данас у свој тежини покаже један свијетао карактер, једна мушка воља, једно племенито срце! Ми смо, браћо, и до сад високо цијенили ријетке особине нашег окушаног пријатеља и поборника, нашег дичног г. Церанеа, али тек данас дата нам је могућност да потпуно признамо праву вриједност његову!..."
Одавно није Тинкић тако занио слушаоце, одавно није ни тако дуго бесједио, јер бјеше већ прошло подне и тријем бијаше пун слушкиња, које отправише забринуте домаћице... (Ко зна шта се све могло догодити! у онако мутно доба!...) Најпослије, кад Тинкић сплете пошљедњи вијенац у славу Кекову, кад узвикну завршно "живио", затутњи на тргу страховита грмљавина.
Сви потекоше ка прозорима, али оно што видјеше бјеше највеће изненађење.
Свијет је загушио трг. Пред гомилом се наврстали тамбураши, а пред њима се укрутио Матија касапин, држећи голему тробојку. - Њему је синула величанствена мисао у почетку говора начелникова, те умаче из вијећнице и имаде времена да разгласи догађај по граду, да окупи музику и до три стотине ватренијех народњака.
Чим се Тинкић помоли, Матија завитла тробојком, гомила стаде клицати а тамбуре засвираше "Тинкићев марш".
Тинкић бјеше тако изнурен да се једва држао на ногама, али је опет морао да бесједи. Срећом, тајник је имао ванредно памћење, те му поче иза леђа дошаптавати већи дио реченица које су се мало прије чуле у дворници и које учинише силан утисак на искупљени свијет...
Одмах затијем уреди се поворка. Најприје стјегоноша, па Тинкић са Кеком Церанеом, па вијеће, па тамбураши, па гомила.
Увече су многи народњаци освијетлили своје домове.
Сјутрадан било је свечано полагање темеља новој кланици, опет крај мора, али на два пушкомета од озидане обале.
Темељ је био окићен тробојкама и зеленијем грањем. Послије Тинкића говорили су још Боркић и Оштрига. Народ се частио и веселио до мрака.
Проглас талијанашки био је застрт другим много већим, који је ноћу израдила опћинска штампарија, у коме су се Гулину обећавала златна брда, ако опет повјери опћинску управу народној странци.
А осам дана након тога, на биралишту, појави се незнатна мањина народњачких противника. Тинкић и сви пређашњи вијећници бјеху поново изабрани. На дан избора, Матија Букара није се тријезнио. Тек, тек, намигне њеком познатијем и каже: "Хвала богу, сад ћемо тек имати нову кланицу!" па удари у смијех.
Одонда су протекле три године.
Нова кланица порасла је у висини за један метар. Гулинци опет највише криве Тинкића и Кека Церанеа, опет пријете да ће опћинску управу повјерити "правој далматинској странци".
Ко зна! Што буде, јавићу вам.