Једна мала сврачица
Радослав Раденковић: Једна мала сврачица, (Лирске народне песме за децу); „Расковник", 21/1975.
- Чебар чесма
- Једна мала сврачица
- Страшно страшно
- Ото мото мотало
- Друсу друсу кобила
- Заспало ми лаленце
- А што ће му капица
Белешка о казивачима
уреди- 1. Витомирка Маринковић из Божиновца, стара 67 год. неписмена, казивала је „Страшно, страшно".
- 2. Јевремка Миливојевић из Давидовца, стара 90 год. неписмена, казивала је: „Једна мала сврачица”.
- 3. Бисенија Раденковић. из Плужине, стара 65 год. полуписмена казивала је: „Ото мото мотало”.
- 4. Цана Пејчић Црноклиште, код Пирота, стара 40 год. иисхмена, казивала је: „Заспало ми лаленце”.
- 5. Даница Илић. Орљане, код Дољевца, стара 50 год. писмена, казивала је: „А што ће му капица”.
- 6. Љиљана Раденковић из Ниша, стара 42 год. писмена, казивала је скривалице.
Забележио и приредио за штампу Радослав Раденковић.
Лирске народне песме за децу
уреди Песме које овде доносимо чине извадак из припремљене књиге стихова „Два се петла побише”. Оне казују нешто више о једној другој и нешто друкчкјој врсти народног стваралаштва којој се, бар за сада, није поклонило довољно пажње мада она постоји са свим својим, одлiкама и лепотом. Реч је о народним лирским песмама за децу, и о деци; стиховима са којима су многи почињали нови дан, смиривали дечачке страсти, наслућивали ако не и откривали, лепоту народпог духа, његову свежину и животност.
Ко зна колико је дечака и девојчица уз њихову питку мелодију полазило у титраве, скоро измишљене пределе, да тамо у прозрачној белини досања како баба сeје брашно, како се у даху поветарца њишe крај Мораве крушка, како кока одлази на пазар, а кобила натоварена врећама ораха стиже на кућни праг... Често су се ти стихови мешали са питомиnом благог поветарца, дограђивали се са жубором воде, трајали са пуцкетањем ватре на огњишту — растакали се и расли заједио са лепршавим гласом мајке или баке, које као да ништа друго и нису хтеле, сем да им песма буде лепа. Огуда ови стихови изражавају и себе и игру свега око себе: сунчевих зракова, грана и ветрова, и још неку непоновљиву ведрину. Они се час славујски оглашавају, час забрује и потскакују па се чини да на дну сваког стоји чудновати кључић који отвара понеки предео детиње душе.
Неугодна и мутна мрзовоља, тако присутна код деце после сна, брзо је нестајала уз ритмичне, реске и шаљиве речи чаробних стихова који носе необичне и помало чудне слике дечјег света.
Као и све велике ствари и ове пеме су изражене просто и самоникло, а примери, које овде доносимо, довољни су да се у њима и кроз њих сагледа непресушна лепота и разноврсност народног казивања, жилиште и извориште коме се, с разлогом, тако често враћамо.
Радослав Раденковић