Jedna mala svračica
Radoslav Radenković: Jedna mala svračica, (Lirske narodne pesme za decu); „Raskovnik", 21/1975.
- Čebar česma
- Jedna mala svračica
- Strašno strašno
- Oto moto motalo
- Drusu drusu kobila
- Zaspalo mi lalence
- A što će mu kapica
Beleška o kazivačima
uredi- 1. Vitomirka Marinković iz Božinovca, stara 67 god. nepismena, kazivala je „Strašno, strašno".
- 2. Jevremka Milivojević iz Davidovca, stara 90 god. nepismena, kazivala je: „Jedna mala svračica”.
- 3. Bisenija Radenković. iz Plužine, stara 65 god. polupismena kazivala je: „Oto moto motalo”.
- 4. Cana Pejčić Crnoklište, kod Pirota, stara 40 god. iishmena, kazivala je: „Zaspalo mi lalence”.
- 5. Danica Ilić. Orljane, kod Doljevca, stara 50 god. pismena, kazivala je: „A što će mu kapica”.
- 6. Ljiljana Radenković iz Niša, stara 42 god. pismena, kazivala je skrivalice.
Zabeležio i priredio za štampu Radoslav Radenković.
Lirske narodne pesme za decu
uredi Pesme koje ovde donosimo čine izvadak iz pripremljene knjige stihova „Dva se petla pobiše”. One kazuju nešto više o jednoj drugoj i nešto drukčkjoj vrsti narodnog stvaralaštva kojoj se, bar za sada, nije poklonilo dovoljno pažnje mada ona postoji sa svim svojim, odlikama i lepotom. Reč je o narodnim lirskim pesmama za decu, i o deci; stihovima sa kojima su mnogi počinjali novi dan, smirivali dečačke strasti, naslućivali ako ne i otkrivali, lepotu narodpog duha, njegovu svežinu i životnost.
Ko zna koliko je dečaka i devojčica uz njihovu pitku melodiju polazilo u titrave, skoro izmišljene predele, da tamo u prozračnoj belini dosanja kako baba seje brašno, kako se u dahu povetarca njiše kraj Morave kruška, kako koka odlazi na pazar, a kobila natovarena vrećama oraha stiže na kućni prag... Često su se ti stihovi mešali sa pitominom blagog povetarca, dograđivali se sa žuborom vode, trajali sa pucketanjem vatre na ognjištu — rastakali se i rasli zajedio sa lepršavim glasom majke ili bake, koje kao da ništa drugo i nisu htele, sem da im pesma bude lepa. Oguda ovi stihovi izražavaju i sebe i igru svega oko sebe: sunčevih zrakova, grana i vetrova, i još neku neponovljivu vedrinu. Oni se čas slavujski oglašavaju, čas zabruje i potskakuju pa se čini da na dnu svakog stoji čudnovati ključić koji otvara poneki predeo detinje duše.
Neugodna i mutna mrzovolja, tako prisutna kod dece posle sna, brzo je nestajala uz ritmične, reske i šaljive reči čarobnih stihova koji nose neobične i pomalo čudne slike dečjeg sveta.
Kao i sve velike stvari i ove peme su izražene prosto i samoniklo, a primeri, koje ovde donosimo, dovoljni su da se u njima i kroz njih sagleda nepresušna lepota i raznovrsnost narodnog kazivanja, žilište i izvorište kome se, s razlogom, tako često vraćamo.
Radoslav Radenković