Јагње

←Недеља после подне

Јагње Писац: Милета Јакшић

Анахорета→

Стојану и Десанки
1.
По зими бело јагње лута
Па жалостиво блеји, —
Лута по шуми, по пољани, —
У градском парку, у алеји
Стоји сред леда, снега, —
Ко прође милује га:

„Зашто си тужно, јагње мало,
Што плачеш и за киме?
За чим ти чезну очи мутне, —
Дркћеш од мраза и од зиме,
Снег веје, студен пада —
Куда ћеш осим стада?“

„Ја нисам јагње“ — јагње збори, —
„Већ тужна душа нека,
Имо̑ сам друга, милу душу,
Била је добра, блага, мека, —
Па њу ја тражим сада,
Зато сам препун јада.“

И опет лута тужно јагње,
Погледом свак га прати
Па забринуто врти главом
Јер не мож’ тајну ту да схвати —
И ко год јагње виде,
Пун ми́сли даље иде.

2.
У тихој ноћи, зимској ноћи
Јагњешце тужно лута,
У пустој ноћи никог нема
Већ само мраз и зима љута,
Напољу цича права,
Под снегом земља спава.

Ал’ мада зима тако стеже,
Јагњешце даље хита
И види л’ грмен испод снега
„Јеси л’ ти душа њена?“ пита; —
Ал’ одговора нема,
Под ињем грмен дрема.

Уморним ходом јагње тужно
До воде неке стиже. —
Обале мирне. Ко̑ утворе
Жалосних врба ред се диже
У белој зимској ноћи
Крај реке у самоћи.

А јагње слукти: муклим звуком
У граду поноћ куца —
И опет мир — на води само
Ледена кора тихо пуца,
Каткад се ветрић крене
Ко̑ уздах душе њене.

Дркће јагњешце, зебе јагњешце,
Студена магла си́пи, —
У неко доба стражар ноћни
Крај њега прође, ба̑т му шкрипи —
И у страну се трже —
Крсти се, пође брже.

3.
И ноћ се диже. Град се дими,
Позно се јутро буди
Пусте се стазе пуне светом,
Пролазе, врве жене, људи —
Зима је, уши бриде,
Ал’ свак за послом иде.

Па и крај реке стазом оном
По снегу журно гази,
Хитећи некуд радник један, —
Кад стиже тамо — јагње спази
Крај речице на брегу
Мртво у белом снегу.

Извор

• Милета Јакшић: Песме, Матица Српска, Нови Сад, 1984, стр. 115

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милета Јакшић, умро 1935, пре 89 година.