Jagnje
| ←Nedelja posle podne | Jagnje Pisac: Mileta Jakšić |
Anahoreta→ |
Stojanu i Desanki
1.
Po zimi belo jagnje luta
Pa žalostivo bleji, —
Luta po šumi, po poljani, —
U gradskom parku, u aleji
Stoji sred leda, snega, —
Ko prođe miluje ga:
„Zašto si tužno, jagnje malo,
Što plačeš i za kime?
Za čim ti čeznu oči mutne, —
Drkćeš od mraza i od zime,
Sneg veje, studen pada —
Kuda ćeš osim stada?“
„Ja nisam jagnje“ — jagnje zbori, —
„Već tužna duša neka,
Imȏ sam druga, milu dušu,
Bila je dobra, blaga, meka, —
Pa nju ja tražim sada,
Zato sam prepun jada.“
I opet luta tužno jagnje,
Pogledom svak ga prati
Pa zabrinuto vrti glavom
Jer ne mož’ tajnu tu da shvati —
I ko god jagnje vide,
Pun mísli dalje ide.
2.
U tihoj noći, zimskoj noći
Jagnješce tužno luta,
U pustoj noći nikog nema
Već samo mraz i zima ljuta,
Napolju ciča prava,
Pod snegom zemlja spava.
Al’ mada zima tako steže,
Jagnješce dalje hita
I vidi l’ grmen ispod snega
„Jesi l’ ti duša njena?“ pita; —
Al’ odgovora nema,
Pod injem grmen drema.
Umornim hodom jagnje tužno
Do vode neke stiže. —
Obale mirne. Kȏ utvore
Žalosnih vrba red se diže
U beloj zimskoj noći
Kraj reke u samoći.
A jagnje slukti: muklim zvukom
U gradu ponoć kuca —
I opet mir — na vodi samo
Ledena kora tiho puca,
Katkad se vetrić krene
Kȏ uzdah duše njene.
Drkće jagnješce, zebe jagnješce,
Studena magla sípi, —
U neko doba stražar noćni
Kraj njega prođe, bȃt mu škripi —
I u stranu se trže —
Krsti se, pođe brže.
3.
I noć se diže. Grad se dimi,
Pozno se jutro budi
Puste se staze pune svetom,
Prolaze, vrve žene, ljudi —
Zima je, uši bride,
Al’ svak za poslom ide.
Pa i kraj reke stazom onom
Po snegu žurno gazi,
Hiteći nekud radnik jedan, —
Kad stiže tamo — jagnje spazi
Kraj rečice na bregu
Mrtvo u belom snegu.
Izvor uredi
- Mileta Jakšić: Pesme, Matica Srpska, Novi Sad, 1984, str. 115
|