Јаглук даде, па на јастук паде
Или грми, ил' се земља тресе?
Нити грми, нит' се земља тресе,
Већ Вилиһи сестру удавају
За онога бега Танковића,
Тридест овнов' заклаше курбана, 5
Три турбета нова начинише,
И четири ветка поновише,
Да им сека здраво Чемер прође,
И широко поље Гласиначко,
До бијела Танковића двора. 10
Кад су били кроз Чемер планину,
Удри киша, за њом сусњежица,
Покисоше у гори сватови,
Смрзну им се лијепа дјевојка,
Смрзе јој се дувак за фереџу, 15
A фереџа за златна кафтана,
Златан кафтан за танку кошуљу,
А кошуља за плећи бијеле,
Кад су дошли Танковића двору,
Воде свате у топле подруме, 20
А дјевојку на високу кулу,
Доходи јој мила свекрвица,
Не вели јој: „јел' ти онахо зима?“
Већ јој гледа стаса и узраста:
„Моја снахо, лијепога раста! 25
„Лијепу те одгојила мајка
„За мог сина бега Танковића."
Док ето ти миле заовице,
Не вели јој: „је л' ти снахо зима?“
Већ јој гледа по кошуљи веза: 30
„Снахо моја, лијепога веза!
„И мене ћеш, вако научити.“
Док ето ти миле јетрвице,
Она носи у нарамку сина:
„Питај, сине, своје миле стрине: 35
„„Моја стрина, је си ли озебла?""
Кад то чула лијепа дјевојка,
Она вади јаглук из њедара,
Па га даје милом јетрвићу,
Јаглук даде, па на јастук паде, 40
И умрије жалосна јој мајка!
