Čemu je priverno, jaoh, moje služen'je
* * *
Čemu je priverno, jaoh, moje služen'je,
kad plata čemerno meni jes tužen'je?
Čemu je cviliti, pokli se gorčije
na moj plač smiliti srce ima od zmije?
Čemu zvat dan i noć, da mramor studeni
bude mi dat pomoć u muci ljuveni?
Čemu li, jaoh, kripos od zvizda zlim tvorit,
od srca nemilos pokli me čini mrit?
Oto mi dano jes za smrtni moj poraz
i za mu hudu čes sliditi lip obraz,
lip obraz, svitlosti ki suncu odsiva,
a rajske liposti lipotom dobiva,
u komu samu smrt dobiva nemilos,
ka me će skoro strt, dobrotu i lipos,
s koje sam ufan'je me slatko izgubil,
a gorko plakan'je i tužbu sadružil.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|
