Чему је приверно, јаох, моје служен'је
* * *
Чему је приверно, јаох, моје служен'је,
кад плата чемерно мени јес тужен'је?
Чему је цвилити, покли се горчије
на мој плач смилити срце има од змије?
Чему зват дан и ноћ, да мрамор студени
буде ми дат помоћ у муци љувени?
Чему ли, јаох, крипос од звизда злим творит,
од срца немилос покли ме чини мрит?
Ото ми дано јес за смртни мој пораз
и за му худу чес слидити лип образ,
лип образ, свитлости ки сунцу одсива,
а рајске липости липотом добива,
у кому саму смрт добива немилос,
ка ме ће скоро стрт, доброту и липос,
с које сам уфан'је ме слатко изгубил,
а горко плакан'је и тужбу садружил.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|
