?

? Писац: Бранко Радичевић

?

Никад није вито твоје тело
Рука моја млада обавила,
Ни с' у твоју усницу упила
Моја усна икад, чедо бело!
Тио вече кô да те донело
Сред анђела са божија крила,
Ума с' дивно мени појавила,
Ума дивну вече те однело.
Сам остадо са сузнијем оком,
Сам ту самцит на свету широком,
Сам са ноћи тавном, ал' без санка.
О зоро моја, зоро без осванка,
Сунце мило, ал' без бела данка,
На те мислим, душо, без престанка!

Вече беше, ал' не беше касно,
Тек што сунце смирило се јасно,
И кудгод си, брате, погледао,
Све си дивно видети могао,
И најмање кâно и највеће,
Стену, липу и траву и цвеће, —
Цвеће красно одзада и спреда,
Ја те богме онда несам гледâ,
Ка западу око ми се оте
Па погледа његове красоте,
Гледну тамо реку ту широку,
Гледну, брате, гору превисоку,
Ја како се крај реке повила,
Како клета под небо с' узвила,
Камен пусти камен је нагнао,
За облаке рујне се ватао,
Кô да оће на љубавна недра
Да небеса земља свуче ведра,
А небо се дивно запламтило
Па красоте своје истурило,
Пламти небо као живи пламен,
Пламти небо, а пламти и камен,
Пламти извор и поносна река —
Заигра се срце у менека:
Реко, горо, небо пуно жара,
Ој вечери, де је теби пара!
Боже, Боже, да вељи си свети,
Ао свете, да леп ли си клети,
Млоги те је сретан глати стао,
Ал' ко те се јоште нагледао?!
Тако стаја срца веселога,
Ал' ето ти чуда још једнога:
Преко луке право ка менека
Једна красна упутила с' сека,
Ао виле, ви, пребеле виле,
Ви јој богме не би друге биле,
Ао Боже, чуј што зборим сада,
Ја т' анђела не виде никада,
Ал' ако је на небу каквога,
Лепшег' нема од чеда овога.
Мома право ка менека шета,
Мома само, али кака клета,
Какво лице, а каква ли уста,
Каква рука, каква коса пуста,
Какве груди, а какво ли чело,
Каква нога, какво вито тело,
Па још око, оно чудо веље,
Око ово срце ми умори!
Ја је згледа, затресо се лако,
Ја је гледа, али се не мако,
Плану срце баш у живи пламен,
Опет оста као станац камен,
Сретном сузом засузило око,
Боже вели, о небо високо —
Кажу Бога тамо на небеси,
Ал' се небо украј мене деси,
Било небо, ал' за доба мало,
Постајало па г' одма нестало,
Бог га даде — де сте грозне сузе?
Бог га даде, ал' зашто га узе? —
Красна мома ка менека дође,
Дође красна па ме и мимође,
Она дође — ја зборити тедо,
Али чуда де баш не умедо,
Она прође — ја тедо за њоме,
Ал' с' не маче нога пода мноме,
Срце врело би тад под облаке —
Ао ноге, де бијасте лаке!
Ништ' не мого до за њом гледати,
Ал' ко ће се чуда нагледати!?
Ал' кад мома далеко одшета
Па кад зађе за брсна дрвета,
Ја се прену, дубоко уздану,
Задркта се па још већма плану,
Плану срце, а глава ми букну,
Па за момом одма трагом сукну,
Брзо стиго липе поносите,
Али онде до две стазе вите,
На тој ништа, онде нешто бело —
Брже тамо, она је зацело!
За њом, за њом, па ма на крај света,
О помози само, сило света!
Већ се поче ватати сумрак,
А ја млађан удвоји корак,
Па све напред, па све злату ближе —
Сад сам близу — сад је веће стиго,
Ала дркћем, ал' ми срце бије —
Страшни Боже, та то она није.
Препадо се, зној ме проби ладан,
Све с' окрену, мал' не падо јадан,
Оде небо, а земљица клону,
Ја кâ у гроб са небеса тону, —
Ох да јади дуже потрајали,
Би ми давно раку већ копали.
Ал' се брго из забуне трго,
Па се живо другој стази врну,
Па полете њоме унапреда,
Али само липе вите згледа,
Само липе, само нојцу црну.
Боже, Боже, дакле баш занаго
Да не видим што је срцу драго!
Шета тамо, па шета и амо,
Шета десно, па шета и лево,
Још једанпут, још једанпут само,
Амо, злато, амо, дивна дево!
Ој сунашце, још ми једном грани,
О мој данче, још ми једном свани,
Ој зорице, забели, забели —
Ал' узалуд моји труди цели,
Клону тело, клону цела снага,
А од моме нигде баш ни трага,
Црна нојца свуда навалила,
Гору, долу у црно завила,
Тама за мном, тама преда мноме,
Ал' највећа у срдашцу моме.

Одо дома, лего у постељу
Да одспавам своју рану вељу,
Лего тако, па лего инако,
Ал' не дође санак ми никако,
Сад се тамо, сад амо премећи,
Ал' никако тужан мира стећи,
Срце пламти, глава страшно гори —
Часи, часи, ала сте ми спори!
Скочи горе, одо на прозоре:
Ведро небо нада мном стајаше,
Звезда јасна до звездице сјаше,
Тио небо, тија и планина,
Тија река, тија и долина,
Тио свуда, свуда преда мноме,
Само да је и у срцу моме!
Ао мисли, тужне срца тајне,
Мисли силне кô звездице сјајне,
Звездице се осмевале на ме
Кô да веле: о не бој се таме,
Јоште мало, па ће данак сванут,
Јоште мало, па ће сунце гранут,
Свету једно, а до два тебека, —
Сутра, сутра, о благо менека!
Срце боно, глава ватра жива,
Ветрић лађан жегу разлађива,
Славуј тица умилно попева,
Сваким гласком лека рани лева.
Певај, мила, па ми данак буди,
Јако збогом, тело санка жуди.
Ово реко па одру потеко:
Помоз', Боже, па санка поклони —
А Бог чуо па ми душу склони.

Спавô јесам, али не знам како,
Да л' се јесам, да л' се несам макô,
Да ли мало, да ли спава дуго,
Но да вама нешто кажем друго,
Чудан санак ја сам онда снио,
Чудни санак оваки је био:
Ја сам стајô крај једног извора,
Теке што је забелила зора,
Ал' све јасно канô у по дана
Када сине луча та сунчана,
Дивно место, пуно лепирића,
Пуно тица, и пуно цветића,
Пуно липа и друге дивоте —
Баш ми срце из недара оте.
Уједанпут јарко с' сунце диже,
Па за часак насред неба стиже,
Како стиже, одма силно плану,
Па травицу зелену преплану,
Клону дрво, клонуше цветићи,
Из облака попадаше тићи,
А из врела ударила пара,
Така, брате, уједанпут јара,
Али чуда, ни жеже ни пали!
Само што се сва на груди свали,
Стиште груди, не мого да данем,
Вас немоћан тео сам да панем,
Боже, Боже шта је ово туда?
Али ево још већега чуда.
Лађан ветрић од истока пирну,
Па запару, па сунце отпирну,
Скочи сунце ка западу доле,
Зађе сјајно, ал' само до поле,
Пола оста као кака врата,
Драга браћо, од сувога злата.
Пирну ветрић, земља се напуни,
Ведро небо ума се натруни
Дивним труњем, златним облацима,
Све златнима и све руменима.
Пирну ветрић, од земље ме диже,
Помаче ме, па све сунцу ближе,
Кроз облак ме злаћани погони,
Кроз злаћани и румени они,
Боже мили, чуда големога!
Сјајан облак један до другога,
Крајем облак у два дивна реда,
Средом дуга, моја стаза вита,
Ветар пирка, носи унапреда,
Збогом, земљо! ко сад за те пита?
Ено врата, а ено небеса,
Сад ћу друга да гледам чудеса.
Тако даље сјајном стазом пођо,
И до златни врата веће дођо,
Ал' на врати ко је оно? ко је?
Она — она — злато сунце моје —
Уједанпут — реко: помоз', Боже!
Чу Бог ово, али не поможе.
Како беше, ни знам нити знадо,
Само знадо да доле пропадо,
Оде сунце, одоше ветрићи,
И одоше сјајни облачићи,
Оде небо, одоше чудеса,
Оде злато, чудо од чудеса!
Страшни вијар одозго ме трже,
Па ме доле у тавнину врже,
Сама тмина, сама тмина густа
И празнина око мене пуста,
Путе пусти, путе страовити!
О помози, Боже силовити!
Вијар вије, а празнина режи —
О страото, срца ми не стежи,
Боже — небо — тамо — страшна чуда!
Одо доле, доле — али куда?
Ја се стресо, стра ми стиште груди,
Па из тешка санка се пробуди.

Пробуди се, избави се страве,
Фала, Боже, те није на јаве!
Скочи горе, отр тешки зној,
Па остави брго одар свој,
Истури се тамо на прозора,
Већ се беше помолила зора,
Ал' из свога руменога крила
Бела данка јоште не пустила,
Гледну тамо, заборави санка,
Но сети се јучерања данка,
Сети с' чуда, а сети се моме,
Цела она беше преда мноме:
Ведро чело, и ти лице бело,
Чарно око, и ти, вито тело,
Злато, сунце, да л' ћеш бити моје?
Бели данак ето веће свану,
Јарко сунце земљици ограну,
Да л' и теби, тужно срце моје?

Оде јутро, ето веће пладне,
Ето веће и вечери ладне,
Тио вече као јуче исто,
Облак златан, небо стоји чисто,
Све се кити, све се злату спрема,
Али зашто њега јоште нема?
Што год шушне, што год зажубори,
Ето злата, срце ми говори,
А што год се ливадом забели,
Ето злата, срце моје вели.
Што се бели, женско је одело,
Ал' га, брате, туђе носи тело,
Нема злата по трави и цвећу,
Туђе моме преко луке шећу,
Моме иду красне свеколике,
Али шта су према њене слике?
Звезда јасна свака ту је сека,
Ал' шта ј' звезда, кад се сунце чека!?
Ох путањо, земљо мени света,
Којом она синоћке прошета,
Зар си ми се баш узалуд, мила,
Тако лепо данас окитила,
Зар ти неси то просула цвеће
Да по њему моје злато шеће?
Цвећа красна видим овде сила,
Ал' најлепши де си оставила?
Врело јечи, а цветићи туже,
Јера нема међу њима руже.
Тако т' врела, тако т' цвећа тога,
Не мучи ми јадна срца мога,
Врни злато менека назада,
О донес' га само, стазо, сада,
Само сада, само једареда
Да га јоште моје око згледа,
Боже, једном још је амо стави,
Па ме онда, ако оћеш, смлави.
Стојим, чекам, ето већ сутона,
Боже благи, де остаде она?
Стојим, чекам, гле и нојце вође,
Боже, Боже, заш она не дође?
Збогом, ноћи, збогом, стазо света,
Збогом и ти срећо моја клета!

Опет гледам ја знану путању,
Али нема ту на њојзи моме,
Ноћас у сну ода туда с њоме,
Заш и јако ја не одам дању?
Дан и ноћ ја мислим само на њу,
Нојца иде — мома преда мноме,
Зар ћу само у сну бити с њоме,
Никад нећу, никад, Боже, дању?
Зар је био само празан санак,
А не бео, а не ведар данак
Кад се она менека појави?
Ја је смотри на беломе данку,
Ја с њом шета, ал' само у санку,
Ал' ће бити, биће и на јави.
Сутра дан је, сутра данак прави,

Први дан ми срце врело рече,
Дан пролази заман, заман, вече,
Срце трне у големој страви.
Гле и данас сунашце утече,
Гле и данас заман прође вече,
Ноћ у таму цео свет завија,
Ал' у срцу вељи над ми сија.
Сијај, наде, у ноћи сунашце,
Сијај, наде, немој пресијати,
Збогом, јади, а давор, срдашце,
О не бој се, Бог ће добро дати,
Доста дана још ће амо доћи,
И узалуд за те, срце, проћи,
Ал' не бој се, доће данак прави.


 
Ето, браћо, што вам дуго таја,
Ето, браћо, песме без свршетка,
Ето, браћо, два-три уздисаја,
Ето, браћо, до два, до три цветка,
Тедо вама да оплетем венца,
Ал' не нађо више крај студенца,
Крај студенца а живота свога.

Сунце седа, па се опет диже,
После ноћи бели данак стиже,
Шат и мене моје сунце дође,
Шат и мене данак не мимође,
Доће данак, сунце ће се дићи,
На студенцу још ће цвећа нићи,
Да доплетем венац започети,
Да допевам појак овај свети,
Браћо мила, за живота свога.

(1844, јан.)

Извори

• Песме Бранка Радичевића I., У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранко Радичевић, умро 1853, пре 171 година.