?

? Pisac: Branko Radičević

?

Nikad nije vito tvoje telo
Ruka moja mlada obavila,
Ni s' u tvoju usnicu upila
Moja usna ikad, čedo belo!
Tio veče kô da te donelo
Sred anđela sa božija krila,
Uma s' divno meni pojavila,
Uma divnu veče te odnelo.
Sam ostado sa suznijem okom,
Sam tu samcit na svetu širokom,
Sam sa noći tavnom, al' bez sanka.
O zoro moja, zoro bez osvanka,
Sunce milo, al' bez bela danka,
Na te mislim, dušo, bez prestanka!

Veče beše, al' ne beše kasno,
Tek što sunce smirilo se jasno,
I kudgod si, brate, pogledao,
Sve si divno videti mogao,
I najmanje kâno i najveće,
Stenu, lipu i travu i cveće, —
Cveće krasno odzada i spreda,
Ja te bogme onda nesam gledâ,
Ka zapadu oko mi se ote
Pa pogleda njegove krasote,
Glednu tamo reku tu široku,
Glednu, brate, goru previsoku,
Ja kako se kraj reke povila,
Kako kleta pod nebo s' uzvila,
Kamen pusti kamen je nagnao,
Za oblake rujne se vatao,
Kô da oće na ljubavna nedra
Da nebesa zemlja svuče vedra,
A nebo se divno zaplamtilo
Pa krasote svoje isturilo,
Plamti nebo kao živi plamen,
Plamti nebo, a plamti i kamen,
Plamti izvor i ponosna reka —
Zaigra se srce u meneka:
Reko, goro, nebo puno žara,
Oj večeri, de je tebi para!
Bože, Bože, da velji si sveti,
Ao svete, da lep li si kleti,
Mlogi te je sretan glati stao,
Al' ko te se jošte nagledao?!
Tako staja srca veseloga,
Al' eto ti čuda još jednoga:
Preko luke pravo ka meneka
Jedna krasna uputila s' seka,
Ao vile, vi, prebele vile,
Vi joj bogme ne bi druge bile,
Ao Bože, čuj što zborim sada,
Ja t' anđela ne vide nikada,
Al' ako je na nebu kakvoga,
Lepšeg' nema od čeda ovoga.
Moma pravo ka meneka šeta,
Moma samo, ali kaka kleta,
Kakvo lice, a kakva li usta,
Kakva ruka, kakva kosa pusta,
Kakve grudi, a kakvo li čelo,
Kakva noga, kakvo vito telo,
Pa još oko, ono čudo velje,
Oko ovo srce mi umori!
Ja je zgleda, zatreso se lako,
Ja je gleda, ali se ne mako,
Planu srce baš u živi plamen,
Opet osta kao stanac kamen,
Sretnom suzom zasuzilo oko,
Bože veli, o nebo visoko —
Kažu Boga tamo na nebesi,
Al' se nebo ukraj mene desi,
Bilo nebo, al' za doba malo,
Postajalo pa g' odma nestalo,
Bog ga dade — de ste grozne suze?
Bog ga dade, al' zašto ga uze? —
Krasna moma ka meneka dođe,
Dođe krasna pa me i mimođe,
Ona dođe — ja zboriti tedo,
Ali čuda de baš ne umedo,
Ona prođe — ja tedo za njome,
Al' s' ne mače noga poda mnome,
Srce vrelo bi tad pod oblake —
Ao noge, de bijaste lake!
Ništ' ne mogo do za njom gledati,
Al' ko će se čuda nagledati!?
Al' kad moma daleko odšeta
Pa kad zađe za brsna drveta,
Ja se prenu, duboko uzdanu,
Zadrkta se pa još većma planu,
Planu srce, a glava mi buknu,
Pa za momom odma tragom suknu,
Brzo stigo lipe ponosite,
Ali onde do dve staze vite,
Na toj ništa, onde nešto belo —
Brže tamo, ona je zacelo!
Za njom, za njom, pa ma na kraj sveta,
O pomozi samo, silo sveta!
Već se poče vatati sumrak,
A ja mlađan udvoji korak,
Pa sve napred, pa sve zlatu bliže —
Sad sam blizu — sad je veće stigo,
Ala drkćem, al' mi srce bije —
Strašni Bože, ta to ona nije.
Prepado se, znoj me probi ladan,
Sve s' okrenu, mal' ne pado jadan,
Ode nebo, a zemljica klonu,
Ja kâ u grob sa nebesa tonu, —
Oh da jadi duže potrajali,
Bi mi davno raku već kopali.
Al' se brgo iz zabune trgo,
Pa se živo drugoj stazi vrnu,
Pa polete njome unapreda,
Ali samo lipe vite zgleda,
Samo lipe, samo nojcu crnu.
Bože, Bože, dakle baš zanago
Da ne vidim što je srcu drago!
Šeta tamo, pa šeta i amo,
Šeta desno, pa šeta i levo,
Još jedanput, još jedanput samo,
Amo, zlato, amo, divna devo!
Oj sunašce, još mi jednom grani,
O moj danče, još mi jednom svani,
Oj zorice, zabeli, zabeli —
Al' uzalud moji trudi celi,
Klonu telo, klonu cela snaga,
A od mome nigde baš ni traga,
Crna nojca svuda navalila,
Goru, dolu u crno zavila,
Tama za mnom, tama preda mnome,
Al' najveća u srdašcu mome.

Odo doma, lego u postelju
Da odspavam svoju ranu velju,
Lego tako, pa lego inako,
Al' ne dođe sanak mi nikako,
Sad se tamo, sad amo premeći,
Al' nikako tužan mira steći,
Srce plamti, glava strašno gori —
Časi, časi, ala ste mi spori!
Skoči gore, odo na prozore:
Vedro nebo nada mnom stajaše,
Zvezda jasna do zvezdice sjaše,
Tio nebo, tija i planina,
Tija reka, tija i dolina,
Tio svuda, svuda preda mnome,
Samo da je i u srcu mome!
Ao misli, tužne srca tajne,
Misli silne kô zvezdice sjajne,
Zvezdice se osmevale na me
Kô da vele: o ne boj se tame,
Jošte malo, pa će danak svanut,
Jošte malo, pa će sunce granut,
Svetu jedno, a do dva tebeka, —
Sutra, sutra, o blago meneka!
Srce bono, glava vatra živa,
Vetrić lađan žegu razlađiva,
Slavuj tica umilno popeva,
Svakim glaskom leka rani leva.
Pevaj, mila, pa mi danak budi,
Jako zbogom, telo sanka žudi.
Ovo reko pa odru poteko:
Pomoz', Bože, pa sanka pokloni —
A Bog čuo pa mi dušu skloni.

Spavô jesam, ali ne znam kako,
Da l' se jesam, da l' se nesam makô,
Da li malo, da li spava dugo,
No da vama nešto kažem drugo,
Čudan sanak ja sam onda snio,
Čudni sanak ovaki je bio:
Ja sam stajô kraj jednog izvora,
Teke što je zabelila zora,
Al' sve jasno kanô u po dana
Kada sine luča ta sunčana,
Divno mesto, puno lepirića,
Puno tica, i puno cvetića,
Puno lipa i druge divote —
Baš mi srce iz nedara ote.
Ujedanput jarko s' sunce diže,
Pa za časak nasred neba stiže,
Kako stiže, odma silno planu,
Pa travicu zelenu preplanu,
Klonu drvo, klonuše cvetići,
Iz oblaka popadaše tići,
A iz vrela udarila para,
Taka, brate, ujedanput jara,
Ali čuda, ni žeže ni pali!
Samo što se sva na grudi svali,
Stište grudi, ne mogo da danem,
Vas nemoćan teo sam da panem,
Bože, Bože šta je ovo tuda?
Ali evo još većega čuda.
Lađan vetrić od istoka pirnu,
Pa zaparu, pa sunce otpirnu,
Skoči sunce ka zapadu dole,
Zađe sjajno, al' samo do pole,
Pola osta kao kaka vrata,
Draga braćo, od suvoga zlata.
Pirnu vetrić, zemlja se napuni,
Vedro nebo uma se natruni
Divnim trunjem, zlatnim oblacima,
Sve zlatnima i sve rumenima.
Pirnu vetrić, od zemlje me diže,
Pomače me, pa sve suncu bliže,
Kroz oblak me zlaćani pogoni,
Kroz zlaćani i rumeni oni,
Bože mili, čuda golemoga!
Sjajan oblak jedan do drugoga,
Krajem oblak u dva divna reda,
Sredom duga, moja staza vita,
Vetar pirka, nosi unapreda,
Zbogom, zemljo! ko sad za te pita?
Eno vrata, a eno nebesa,
Sad ću druga da gledam čudesa.
Tako dalje sjajnom stazom pođo,
I do zlatni vrata veće dođo,
Al' na vrati ko je ono? ko je?
Ona — ona — zlato sunce moje —
Ujedanput — reko: pomoz', Bože!
Ču Bog ovo, ali ne pomože.
Kako beše, ni znam niti znado,
Samo znado da dole propado,
Ode sunce, odoše vetrići,
I odoše sjajni oblačići,
Ode nebo, odoše čudesa,
Ode zlato, čudo od čudesa!
Strašni vijar odozgo me trže,
Pa me dole u tavninu vrže,
Sama tmina, sama tmina gusta
I praznina oko mene pusta,
Pute pusti, pute straoviti!
O pomozi, Bože siloviti!
Vijar vije, a praznina reži —
O straoto, srca mi ne steži,
Bože — nebo — tamo — strašna čuda!
Odo dole, dole — ali kuda?
Ja se streso, stra mi stište grudi,
Pa iz teška sanka se probudi.

Probudi se, izbavi se strave,
Fala, Bože, te nije na jave!
Skoči gore, otr teški znoj,
Pa ostavi brgo odar svoj,
Isturi se tamo na prozora,
Već se beše pomolila zora,
Al' iz svoga rumenoga krila
Bela danka jošte ne pustila,
Glednu tamo, zaboravi sanka,
No seti se jučeranja danka,
Seti s' čuda, a seti se mome,
Cela ona beše preda mnome:
Vedro čelo, i ti lice belo,
Čarno oko, i ti, vito telo,
Zlato, sunce, da l' ćeš biti moje?
Beli danak eto veće svanu,
Jarko sunce zemljici ogranu,
Da l' i tebi, tužno srce moje?

Ode jutro, eto veće pladne,
Eto veće i večeri ladne,
Tio veče kao juče isto,
Oblak zlatan, nebo stoji čisto,
Sve se kiti, sve se zlatu sprema,
Ali zašto njega jošte nema?
Što god šušne, što god zažubori,
Eto zlata, srce mi govori,
A što god se livadom zabeli,
Eto zlata, srce moje veli.
Što se beli, žensko je odelo,
Al' ga, brate, tuđe nosi telo,
Nema zlata po travi i cveću,
Tuđe mome preko luke šeću,
Mome idu krasne svekolike,
Ali šta su prema njene slike?
Zvezda jasna svaka tu je seka,
Al' šta j' zvezda, kad se sunce čeka!?
Oh putanjo, zemljo meni sveta,
Kojom ona sinoćke prošeta,
Zar si mi se baš uzalud, mila,
Tako lepo danas okitila,
Zar ti nesi to prosula cveće
Da po njemu moje zlato šeće?
Cveća krasna vidim ovde sila,
Al' najlepši de si ostavila?
Vrelo ječi, a cvetići tuže,
Jera nema među njima ruže.
Tako t' vrela, tako t' cveća toga,
Ne muči mi jadna srca moga,
Vrni zlato meneka nazada,
O dones' ga samo, stazo, sada,
Samo sada, samo jedareda
Da ga jošte moje oko zgleda,
Bože, jednom još je amo stavi,
Pa me onda, ako oćeš, smlavi.
Stojim, čekam, eto već sutona,
Bože blagi, de ostade ona?
Stojim, čekam, gle i nojce vođe,
Bože, Bože, zaš ona ne dođe?
Zbogom, noći, zbogom, stazo sveta,
Zbogom i ti srećo moja kleta!

Opet gledam ja znanu putanju,
Ali nema tu na njojzi mome,
Noćas u snu oda tuda s njome,
Zaš i jako ja ne odam danju?
Dan i noć ja mislim samo na nju,
Nojca ide — moma preda mnome,
Zar ću samo u snu biti s njome,
Nikad neću, nikad, Bože, danju?
Zar je bio samo prazan sanak,
A ne beo, a ne vedar danak
Kad se ona meneka pojavi?
Ja je smotri na belome danku,
Ja s njom šeta, al' samo u sanku,
Al' će biti, biće i na javi.
Sutra dan je, sutra danak pravi,

Prvi dan mi srce vrelo reče,
Dan prolazi zaman, zaman, veče,
Srce trne u golemoj stravi.
Gle i danas sunašce uteče,
Gle i danas zaman prođe veče,
Noć u tamu ceo svet zavija,
Al' u srcu velji nad mi sija.
Sijaj, nade, u noći sunašce,
Sijaj, nade, nemoj presijati,
Zbogom, jadi, a davor, srdašce,
O ne boj se, Bog će dobro dati,
Dosta dana još će amo doći,
I uzalud za te, srce, proći,
Al' ne boj se, doće danak pravi.


 
Eto, braćo, što vam dugo taja,
Eto, braćo, pesme bez svršetka,
Eto, braćo, dva-tri uzdisaja,
Eto, braćo, do dva, do tri cvetka,
Tedo vama da opletem venca,
Al' ne nađo više kraj studenca,
Kraj studenca a života svoga.

Sunce seda, pa se opet diže,
Posle noći beli danak stiže,
Šat i mene moje sunce dođe,
Šat i mene danak ne mimođe,
Doće danak, sunce će se dići,
Na studencu još će cveća nići,
Da dopletem venac započeti,
Da dopevam pojak ovaj sveti,
Braćo mila, za života svoga.

(1844, jan.)

Izvori

• Pesme Branka Radičevića I., U Beču u jermenskome namastiru, 1847.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branko Radičević, umro 1853, pre 171 godina.