Vukašin aliti Ljubav pitur — Le Sicilien ou L'Amour peintre/2

←Šena prva

Vukašin aliti Ljubav pitur Писац: Молијер Šena druga

Šena treća→

Šena druga

Džono i prid njim djetić s fenerom i Koštica

 
     Džono: Jes' ti to, Koštica?
     Koštica: A ko drugi može bit? U ovu uru od noći osvem mene i tebe, gospa­ru, ja držim da ne dohodi nikomu na pamet skitat se po ulicam.
     Džono: Na isti način držim i ja da nije opet nikoga ko ćuti u svom srcu muke koje ja ćutim, zašto nasvrhu imat vojevat s jednom l'jepotom koja kaže da se ne stavlja od tebe oli se čini oštra i nemila prema tebi; za mene to je sve ništa, zašto tada sveđ ti ostaje naslade da se možeš tužiti na nju i slobodno za njom uzdisat. Ali ne moć iznać nikakve prigode za govoriti s onom koju lju­biš, ne moć znati od jedne lijepe ali joj je ugodna ali neugodna ljubav koju su nje oči uzrokovali, ovo je po onemu što ja sudim jedna muka najtrudnija za
podniijet je, i ovo je na što me je doveo oni dosadni džiljoznik koji s toliko pomnje gleda i čuva moju lijepu Grkinjicu, koji neće da je pusti odovle-donle što nije sveđ uza nju.
     Koštica: Ma u ljubavi jes mnoštvo načina za razgovorit se i, koliko se meni čini, tvoje oči i nje od nazad dva mjeseca izrekli su se koliko je dosta i dosta.
     Džono: Istina je da ja i ona veće smo puta drugomu s očima govorili; ma kako poznat da smo se činili jedna drugomu razumjet u oni jezik kako toka? i što ja znam iza svega hita li me sve što joj ja s mojijem pogledima govorim i govoru li opeta nje oči sve ono što mi se veće puta uzčini da govoru?
     Koštica: Valja iznać štogod kako ćete se na drugi način prorazgovorit.
     Džono: Jesu li ti tu mužići?
     Koštica: Jesu.
     Džono: Neka dođu bliže. Hoću činit da kantaju i udaraju do zore i vidjet hoće li njihova muzika činit mojoj lijepoj izit na koju od funjestara.
     Koštica: Evo ih, što ćete da kantaju?
     Džono: Što umijedu najbolje.
     Koštica: Neka zakantaju jedan tril koji su zakantali onomadne meni.
     Džono: Ne, ne, to nije na pripozit.
     Koštica: Ah, gosparu, ovo je u beccaro.
     Džono: Koga malana razumiješ s tezijem tvojijem beccarom?
     Koštica: Ja sam mrtav za В carom. Vi znate da se ja štogod razumijem. В caro zanese me. Izvan В caro nije duše u muzici. Danu počuj malo.
     Džono: Ajbo, ja hoću štogod sladko i ljuveno, kojugod stvar koja će me držat u jednomu ovako sladku pokoju.
     Koštica: Ja vidim, ti si vas s В mollom. Ništa, lasno je smirit vas obudvojicu. Valja da ti zakantaju šenu od jedne maiahne pastorale koju sam vidio da spravljaju. Ovo su dva pastijera prolivena i puna prinemaganja, dje dohodi svaki od sebi u jednu dubravu i s B mollom tuži se d jada na svoju nesreću; zatezijem odkriva jedan drugomu nemilosti svoje ljubjene; a uto pristupa k njima jedan pastijer veseo i podrugavac s jednijem В carom, koji se ruga njihovijem slabostima.
     Džono: Da, kontenat sam: da mi je vidjet što je to.
     Koštica: Evo džusto mjesta koji će služit za palak, a imamo fenera za iluminat ga.
     Džono: Stani džusto prema ovoj kući za da kad čuješ najmanju tresku unu­tra, mogu činit udunuti svijeće.

 

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.