Вукашин алити Љубав питур — Ле Сицилиен оу L'Амоур пеинтре/2

←Шена прва

Вукашин алити Љубав питур Писац: Молијер Шена друга

Шена трећа→

Шена друга

Џоно и прид њим дјетић с фенером и Коштица

 
     Џоно: Јес' ти то, Коштица?
     Коштица: А ко други може бит? У ову уру од ноћи освем мене и тебе, госпа­ру, ја држим да не доходи никому на памет скитат се по улицам.
     Џоно: На исти начин држим и ја да није опет никога ко ћути у свом срцу муке које ја ћутим, зашто насврху имат војеват с једном л'јепотом која каже да се не ставља од тебе оли се чини оштра и немила према теби; за мене то је све ништа, зашто тада свеђ ти остаје насладе да се можеш тужити на њу и слободно за њом уздисат. Али не моћ изнаћ никакве пригоде за говорити с оном коју љу­биш, не моћ знати од једне лијепе али јој је угодна али неугодна љубав коју су ње очи узроковали, ово је по онему што ја судим једна мука најтруднија за
подниијет је, и ово је на што ме је довео они досадни џиљозник који с толико помње гледа и чува моју лијепу Гркињицу, који неће да је пусти одовле-донле што није свеђ уза њу.
     Коштица: Ма у љубави јес мноштво начина за разговорит се и, колико се мени чини, твоје очи и ње од назад два мјесеца изрекли су се колико је доста и доста.
     Џоно: Истина је да ја и она веће смо пута другому с очима говорили; ма како познат да смо се чинили једна другому разумјет у они језик како тока? и што ја знам иза свега хита ли ме све што јој ја с мојијем погледима говорим и говору ли опета ње очи све оно што ми се веће пута узчини да говору?
     Коштица: Ваља изнаћ штогод како ћете се на други начин проразговорит.
     Џоно: Јесу ли ти ту мужићи?
     Коштица: Јесу.
     Џоно: Нека дођу ближе. Хоћу чинит да кантају и ударају до зоре и видјет хоће ли њихова музика чинит мојој лијепој изит на коју од фуњестара.
     Коштица: Ево их, што ћете да кантају?
     Џоно: Што умиједу најбоље.
     Коштица: Нека закантају један трил који су закантали ономадне мени.
     Џоно: Не, не, то није на припозит.
     Коштица: Ах, госпару, ово је у беццаро.
     Џоно: Кога малана разумијеш с тезијем твојијем беццаром?
     Коштица: Ја сам мртав за В царом. Ви знате да се ја штогод разумијем. В царо занесе ме. Изван В царо није душе у музици. Дану почуј мало.
     Џоно: Ајбо, ја хоћу штогод сладко и љувено, којугод ствар која ће ме држат у једному овако сладку покоју.
     Коштица: Ја видим, ти си вас с В моллом. Ништа, ласно је смирит вас обудвојицу. Ваља да ти закантају шену од једне маиахне пасторале коју сам видио да справљају. Ово су два пастијера проливена и пуна принемагања, дје доходи сваки од себи у једну дубраву и с Б моллом тужи се д јада на своју несрећу; затезијем одкрива један другому немилости своје љубјене; а уто приступа к њима један пастијер весео и подругавац с једнијем В царом, који се руга њиховијем слабостима.
     Џоно: Да, контенат сам: да ми је видјет што је то.
     Коштица: Ево џусто мјеста који ће служит за палак, а имамо фенера за илуминат га.
     Џоно: Стани џусто према овој кући за да кад чујеш најмању треску уну­тра, могу чинит удунути свијеће.

 

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.