Vukašin aliti Ljubav pitur — Le Sicilien ou L'Amour peintre/11

←Šena deseta

Vukašin aliti Ljubav pitur Писац: Молијер Šena jedanaesta

šena dvanaesta→

Šena jedanaesta

Anica, Vukašin, Džono i dva djetića

 
     Vukašin: Evo ovđe ovoga gospara koga nam šalje il scior Piero i koji se hoće da zatrudi upengat te. (Ovdi Džono ljubi Anicu, a Vukašin mu govori) E, ej, gosparu piture, tako se ne javlja u našemu vilajetu.
     Džono: Ovako se u nas prohodi kad dođeš u koga u kuću.
     Vukašin: To je dobro za vašijeh žena, ali za našijeh nije taki adet.
     Anica: Ja primam ovu čas s velikijeim veseljem. Prigoda koju imam odveće me priuzima, i za rijet svu istinu, nijesam se nadala imat ovako vrla pitura.
     Džono: Ne bi se našlo bez sumnje nikoga ko se ne bi cijenio čestit moć sta­vit ruku na jednu taku operu. Ja ne umijem onoliko koliko bi se htjelo, ma više česa imam stavit moj trud, to će me isto po sebi pomoć i ne može nego izit što dobro kad se ima jedan oridžino kakav je ti tu.
     Anica: Oridžino je ništa, ma hitrina od pitura umjet će nadomjerit i po­krit sva pomankanja koja su u njemu.
     Džono: Pitur ne nahodi nijednoga i sve što žudi jes da bi mogo prikazat s njegovijem penilom svemu svijetu dragosti onako velike i onake kakve ih i on vidi.
     Anica: Ako tvoje penilo tako sladko vara kako i tvoja usta, vi ćete mi učinit jedan ritrat koji neće imat nimalo od mene.
     Džono: Nebesa koja su učinili oridžino ne dadu nam da možemo učinit je­dan ritrat koji može ikoga privarit.
     Anica: Nebesa, možete govorit što hoćete, nijesu ...
     Vukašin: De, parjajmo već te trice, bacimo čaramunije i da viđamo od letratu.
     Džono: Via, donesite sve ovdi. (Donosi se što je od potrebe za upengat Anicu)
     Anica: Dje zapovijedate da stanem?
     Džono: Ovdi, ovo je džusto najbolje mjesto i u komu primamo svjetlos koja nam je od potrebe.
     Anica: Stojim li dobro ovako?
     Džono: Stojite. Podignite se malo, ako vam je drago. Malo veće na ovu stranu ovamo, životom da vam je obrnut ovako. Glavu malo uzgori za da se vidi čin od vrata; ovo ovdi malo otvorenije. (Ovo razumije prsi) Tako, dobro, malo veće, još mrvicu.
     Vukašin: Mnogo se hoće trudit za uporavit te; ne umiješ li se jednom namjestit kako iđe?
     Anica: Ovo su stvari sasvijem nove za mene, ovdi gospar ima me stavit kako on hoće.
     Džono: O, ide veoma dobro, i stojite da se bolje ne može. (Obraćajući je malo put sebe) Ovako, ako vam je drago. (Vukašinu) Sve stoji u atedžamentu koji se dava čeljadetu koga se penga.
     Vukašin: Vrlo dobro.
     Džono: Malo veće s ove strane; čini da ti su oči sveđ prema meni, molim ti se; vas pogled sveđ stučen s mojijem.
     Anica: Ja nijesam od onezijeh žena koje hoće, kad ih se penga, ritrat koji ne ima ništa od njih i pitur im ne može nikako ugodit dokle god ih ne učinu l'jepšijeh nego su. Htjelo bi se, za smirit ih, učinit jedan sâm ritrat koji će slu­žiti za svijeh, zašto svekolike ištu isto: meso da im je bijelo i rumeno, nos skla­dan, rilica malahna, oči velike i vesele i jako otvorene, a više svega obraz, može bit najveći, da nije deblji nego ga možeš u ruke uzet. Ja hoću da ga meni učiniš u komu se pozna mene i koga ko god vidi ne ima potrebe pripitivat: ko je ovo?
     Džono: Ne može se to pripitivat od vašega. Vi imate njeke dragosti, u kojijem malo je onezijeh žena koje su vami prilične, i toliko vežu i zanosu jedno srce da se jako za strašit pengajući ih.
     Vukašin: Čini mi se nos odeblji.
     Džono: Lego sam, ne spomenivam se dje, da je Apele u njeko doba pengo gospođu Alesandrovu, koja je bila veoma lijepa, i da pengajući tako se na nju namuro da omalo što nije s nje život izgubio. Alesandro, gledajući to za svoju blagodarnos, pustio je njemu onu koju je on isti toliko ljubio. (Govori Vukašinu) Ja bih mogo ovdi učinit što je u to doba učinio Apele, ma ti ne bi možebit učinio što je učinio Alesandro. (Vukašin se na ovo mrdi.)
     Anica: Zaisto se pozna po vašemu govorenju koliko ste u svemu skladni i galanti.
     Džono: Nije lasno privarit se u ovakijem stvarima. Vi imate toliko spirita da možete ončas vidjet odkle izhodu stvari koje vam se govoru. Tako je, da je ovdi Alesandro i da je on tvoj ljubovndk, ja ne bih mogo od manje nego ti rijet da ja nijesam vidio stvari l'jepše od ove što sad gledam, i da ...
     Vukašin: Šjor piture, mnim da bi bolje bilo da manje besjediš, er te ometa da ne činjavaš patigu koju činjavaš.
     Džono: Ne, ne, ja sam naučan sveđ što govorit kad pengam, i od potrebe je u ovezijem stvarima malo razgovora za držat rastreseno i veselo u obrazu čeljade koga pengaš.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 352 године.