Vukašin aliti Ljubav pitur — Le Sicilien ou L'Amour peintre/12

←Šena jedanaesta

Vukašin aliti Ljubav pitur Писац: Молијер Šena dvanaesta

Šena trinaesta→

Šena dvanaesta

Koštica obučen od Španjula, Vukašin, Džono i Anica

 
     Vukašin: Šta traži ovi čoek ovđe i ko pušća brez moga testijera čeljad po mojoj kući?
     Koštica: Ja sam uljezo ovdi slobodno koliko u mene doma, ma je to dopu­šteno među kavalijerima. Gosparu, poznate li me?
     Vukašin: Ne gosparu, scior no.
     Koštica: Ja sam don Gilles d'Avalos. U istoriji od Španje bit ćeš vidio ko sam ja.
     Vukašin: Šta išteš od mene?
     Koštica: Ištem da me posvjetuješ u jednomu poslu od moje časti. Ja znam
da u ovakijem prigodam trudno je iznać jednoga gospara razumna kako ste vi. Ma te molim učinit mi milos da se uklonimo malo zbande.
     Vukašin: Evo smo se zadosta odalečili.
     Džono (Ide k Anici za govorit joj na blizu, ma ga ugleda Vukašin koji do­hodi k njemu): Razgledo sam malo iz bližega kolur od oči.
     Koštica (potežući Vukašina na stranu): Gosparu, ja sam primio jednu zaušnicu; ti znaš što je jedna zaušnica kad ti je prilijepe sa svom šakom posred obraza. Jako mi je na srcu ova zaušnica i stojim ovako što imam učinit za osvetit se od ovakoga kriva, ali ću se poć pobit s ovijem mojijem neprijate­ljom, ali mu činit a tradimento dat biljom po glavi.
     Vukašin: Do moje glave biljom po tikvi, ta je najbolja i najmirnija, bez bojazni i bez velika truda. Ko je ti tvoj dušmanin?
     Koštica: Polako govorimo, ako vam je drago.
     (Džono klekniva prid Anicu ukoliko Koštica govori polako s Vukašinom)
     Džono (klečeći): Tako je, lijepa Anica, moji pogledi govorili ti su od nazad veće od dva mjeseca dana i ti si ih veoma dobro razumjela. Ja te ljubim veće i sve što se najveće može i ne imam druge misli, druge svrhe, druge požude nego bit svega moga života tvoj.
     Anica: Ja ne znam govoriš li mi istinu sve što mi govoriš, nu govoriš u je­dan način s kojijem mi činiš vjerovat da je istina što god čujem da iz tvojijeh usta izhodi.
     Džono: Ma to što mi vjeruješ je li zadosta za uzrokovat štogod dobrote za mene?
     Anica: Strašim se da ne imam i saviše.
     Džono: Hoćeš li je imat toliko koliko je zadosta za uzrokovat tvoje prignuće, lijepa Anica, na ono što ti sam reko da sam namislio?
     Anica: Ne mogu ti joštera rijet.
     Džono: Što te uzdrži za ne rijet mi?
     Anica: Dokle odlučim.
     Džono: Ah, kad se nazbilj ljubi, lasno je ončas sve odlučit.
     Anica: Kad je tako, pođi, ja sam se dobrovoljno na sve prignula.
     Džono: Ma dopuštivaš li mi, reci mi, da se ovo ončas učini?
     Anica: Kad smo jedanput odlučile učinit jednu stvar, jacu se ima gledat i iziskivat vrijeme za učinit je?
     Vukašin (Koštici): Ovo je što ti sam kazo kako bih uporavio tezijem po­slom i sluga, sciorie voštre.
     Koštica: Gosparu, kad vi budete primit od koga zaušnicu i ja ću umjet vami dat svjeta i moću vam odvratit što ste mi danas zajmali.
     Vukašin: Ej, iđi, ne pratih te; ovo se more među skladnom čeljadim uzet ovoliko slobode kad čoek imava svoga posda.
     Džono: Ne, nije stvari koja može izkorijepit iz moga srca sladku ljubav koju si ukazala ... (Videći da ga je ugledo Vukašin da govori izbliza s Anicom): Razgledo sam ovu šupčicu koju ima na bradi, er sam iz početka cijenio da je koja maća; ma za danaske dosta je, povratit ćemo se drugi put za dospjet ga. (Vukašinu koji gleda ritrat) Ne gledajte ga joštera, nego ga činite stavit djegod u zatvoreno. (Anici) A vas molim i zaklinjem nastojte ne promijenit se, nego stojte veselo za da možemo dospjet što smo počeli.
     Anica: Uzdržat ću podpuno sve veselje koje je od potrebe za tega.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.