Вукашин алити Љубав питур — Ле Сицилиен оу L'Амоур пеинтре/12

Вукашин алити Љубав питур
Писац: Молијер
Шена дванаеста


Шена дванаеста


Коштица обучен од Шпањула, Вукашин, Џоно и Аница

 
     Вукашин: Шта тражи ови чоек овђе и ко пушћа брез мога тестијера чељад по мојој кући?
     Коштица: Ја сам уљезо овди слободно колико у мене дома, ма је то допу­штено међу кавалијерима. Госпару, познате ли ме?
     Вукашин: Не госпару, сциор но.
     Коштица: Ја сам дон Гиллес д'Авалос. У историји од Шпање бит ћеш видио ко сам ја.
     Вукашин: Шта иштеш од мене?
     Коштица: Иштем да ме посвјетујеш у једному послу од моје части. Ја знам
да у овакијем пригодам трудно је изнаћ једнога госпара разумна како сте ви. Ма те молим учинит ми милос да се уклонимо мало збанде.
     Вукашин: Ево смо се задоста одалечили.
     Џоно (Иде к Аници за говорит јој на близу, ма га угледа Вукашин који до­ходи к њему): Разгледо сам мало из ближега колур од очи.
     Коштица (потежући Вукашина на страну): Госпару, ја сам примио једну заушницу; ти знаш што је једна заушница кад ти је прилијепе са свом шаком посред образа. Јако ми је на срцу ова заушница и стојим овако што имам учинит за осветит се од овакога крива, али ћу се поћ побит с овијем мојијем непријате­љом, али му чинит а традименто дат биљом по глави.
     Вукашин: До моје главе биљом по тикви, та је најбоља и најмирнија, без бојазни и без велика труда. Ко је ти твој душманин?
     Коштица: Полако говоримо, ако вам је драго.
     (Џоно клекнива прид Аницу уколико Коштица говори полако с Вукашином)
     Џоно (клечећи): Тако је, лијепа Аница, моји погледи говорили ти су од назад веће од два мјесеца дана и ти си их веома добро разумјела. Ја те љубим веће и све што се највеће може и не имам друге мисли, друге сврхе, друге пожуде него бит свега мога живота твој.
     Аница: Ја не знам говориш ли ми истину све што ми говориш, ну говориш у је­дан начин с којијем ми чиниш вјероват да је истина што год чујем да из твојијех уста изходи.
     Џоно: Ма то што ми вјерујеш је ли задоста за узроковат штогод доброте за мене?
     Аница: Страшим се да не имам и савише.
     Џоно: Хоћеш ли је имат толико колико је задоста за узроковат твоје пригнуће, лијепа Аница, на оно што ти сам реко да сам намислио?
     Аница: Не могу ти јоштера ријет.
     Џоно: Што те уздржи за не ријет ми?
     Аница: Докле одлучим.
     Џоно: Ах, кад се назбиљ љуби, ласно је ончас све одлучит.
     Аница: Кад је тако, пођи, ја сам се добровољно на све пригнула.
     Џоно: Ма допуштиваш ли ми, реци ми, да се ово ончас учини?
     Аница: Кад смо једанпут одлучиле учинит једну ствар, јацу се има гледат и изискиват вријеме за учинит је?
     Вукашин (Коштици): Ово је што ти сам казо како бих упоравио тезијем по­слом и слуга, сциорие воштре.
     Коштица: Госпару, кад ви будете примит од кога заушницу и ја ћу умјет вами дат свјета и моћу вам одвратит што сте ми данас зајмали.
     Вукашин: Еј, иђи, не пратих те; ово се море међу складном чељадим узет оволико слободе кад чоек имава свога посда.
     Џоно: Не, није ствари која може изкоријепит из мога срца сладку љубав коју си указала ... (Видећи да га је угледо Вукашин да говори изблиза с Аницом): Разгледо сам ову шупчицу коју има на бради, ер сам из почетка цијенио да је која маћа; ма за данаске доста је, повратит ћемо се други пут за доспјет га. (Вукашину који гледа ритрат) Не гледајте га јоштера, него га чините ставит дјегод у затворено. (Аници) А вас молим и заклињем настојте не промијенит се, него стојте весело за да можемо доспјет што смо почели.
     Аница: Уздржат ћу подпуно све весеље које је од потребе за тега.


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.