VІІІ Ljubimi predragi moj!

←VІІ Preljubimi i dražajši gospodine!

VІІІ Ljubimi predragi moj! Pisac: Dositej Obradović Život i priključenija

IH Ljubimejši i dražajši moj!→

„Oύδεν έν άνϑρώπισισι μένει χρήμ’ εμπεδoν; oïη, περ φύλλων γενεή τoιήδε χαί άνδρών! Nikakova v čeloveceh ne stoji vešt postojana; kakav je god lišća rod, taki je i ljudi!” Istinu ovoga Omirova stiha nikada i nigde u životu nisam tako počuvstvovao kako kad na toliko godina posle dođem u milo mesto roždenija mojega. Uputim se uprav k roditeljskom domu, pred kojim nađem u glubokoj starosti strica mojega Gruju. Poznamo se i pocelujemo. Kći stričeva, koju sam pri sisi ostavio, ona sad domaćica i s[a] sinom velikačkim. Pitam za jednoga komšiju, čiču Mijaila. Nejma ga; davno se prestavio. Za drugoga, s druge strane, čiču Lazu - i on također. Decu u neko vreme i moje vrsnike poiznalazim, prve u varoši, jedne s[a] sinovi na ženidbu, a druge s kćer ˊma na udaju. Dečica kojima sam babinje čuvao i potom u naruči nosio, sad su oci i matere. Eto ti ga, pomislim u sebi, idi sam, te se kaluđeri, pak ćeš i ti biti čovek na svetu. Al’ [h]oće pametno momče da se posveti i da tvori čudesa po Sremu! No, već što mu drago; što je učinjeno, to se ne otčini. Ja sam već bio i prošao, i svak će lasno pogoditi da ja ovo više za druge, nego za sebe govorim. Pre trideset godina neka se niko za glavu ne kaluđeri. A kad mu bude toliko, opet nek ne nagli; nek pričeka jošte desetak. Kud je prošlo trideset, nek prođe i ovo deset; i nek se ne boji da neće proći; prošlo bi da i[h] je jošt toliko. Ko se god opari, a ne kaže društvu da čorba žeže, nije dobar za društvo; a kad on kaže, posle drugi nek čine što im drago.

Dve vešti, što sam poznao baš u komšiluku s jedne i druge strane roditeljskoga doma, toliko su znamenite i tako se kasaju interesa celoga čelovečeskoga roda, da bi zaisto smertni greh bio da i[h] ovde ne spomenem; zašto kad se ovo moglo slučiti baš u mojem komšiluku, ne dalje nego u prva dva doma, a da šta nejma dalje i dalje u vilajetu. Zato predlažem ovo na rasuždenije bogu i caru i svim pametnim ljudma koji mare i kojima je sve to važno i veliko što se čelovečeskoga kasa roda.

Reč je ovde o dvema ženami, o kojima nikada ne mogu pomisliti da čuvstvitelno moje o njima ne soboleznuje srce. Jedna je Jovanka, kći čiče Laze. Ova se uda za nekoga koji rodi s njom (ne pamtim dobro) jedno ili dvoje dece, pak je onda ostavi, ode nekud i stepe se i za nekoliko godina nejma mu ni glasa ni traga. Žena, jošte zdrava i mlada, sledovatelno za rađanje ljudi. Pitam je, zar ne može drugog muža naći. Kaže mi sirota uzdišući: „Našla bi[h] ja davno sebi muža, ali, vele, da crkva ne dopušta.” O, ljudi, što vas je god na svetu, dokle će se kojekakvi[h] pustinjika i monaha zakoni za crkvu držati? U Carigradu i u Smirni očima sam mojima gledao da crkva i patrijarsi za mnogo manji uzrok dozvoljavaju ženam za drugoga poći muža. Nije li ovo uprav protiv božje volje, sledovatelno protiv svakoga pametnoga zakona, vozbranjavati da se ljudi na božji svet plode i rađaju i boga slave i poznaju. Ali ako prvi muž dođe? Ako dođe, tome lasno ima lekarstvo. Nek uzme sebi drugu, pak nek je bolje čuva. Al’ ako ne dođe, kakvo ćeš onda lekarstvo naći?

S druge strane, Marija, čiča-Mijailova kći, okolo tridesete godine vozrasta, no gledajući na nju bi[h] se zakleo ko da joj nema više nego dvadeset. Mlada, zdrava telom i razumom, prekrasna do udivljenija, poštena i blagonaravna. I ovoj budući i treći umreo muž, više se udati ne može. Za pravdu božju! Što je žena kriva ako se sluči da joj tri muža umru; što li muž, ako mu tri žene ne živu? Jesu li oni vladetelji života i smerti i mogu li drug druga od smerti izbaviti? Ali su sveti oci tako uzakonili! Ti isti sveti oci, koji su to ustanovili, bili su pustinjici i kaluđeri, zakleti neprijatelj i braka i čadorodija; zato, da se oni u tuđe posle nisu mešali, [h]iljadu bi puta pametnije učinili. Ovo je posao mirski[h] ljudi, starešina i poglavara, koji su ne samo slovom, nego samim delom pravi sveti oci. Ko je meni za bogom najveći sveti otac razve onaj koji me je rodio i othranio? Da se on (sačuvaj bože) nije oženio i mene s mojom slatkom roditeljnicom da nije začeo, mene ne bi na svetu bilo, niti bi mi milion sveti[h] otaca pomogao. To je sve zaludu: post i molitve decu ne rađaju, nego čestni i sveti zakoni brak, jer tako [h]oće bog i tako mora biti vo veki vekov, a ne inače.

U početku ovoga pisma rekao sam da smo mi ljudi kao lišće: u proleće se rađamo, a u jesen zrelosti spadamo. Ovo se, dakle, ne govori toliko za Mariju i Jovanku. I one će u malo vremena uvenuti i preminuti, ali je pravedno postarati se za budušte rodove. Ovo isto slučavaće se i unapredak mnogima i mnogima, pak, ljudi, braćo, zašto da sinovi i kćeri i unuci vaši stradaju, da uzdišu i da su zlopolučni, u čemu nimalo nisu krivi? Ja sam o ovom poslu, kako god ovde pišem, pokojnom mitropolitu Vikentiju govorio. Evo što mi je odgovorio: „Ja znam da je to tako; ali neka oni otvet bogu daju koji su to tako uzakonili; mi sad moramo slepo držati.” A koja će polza biti onima što stradaju od toga što ćedu drugi otvet bogu davati? I zašto? Za koji uzrok i nuždu slepo držati jednu stvar kad se već pozna daje bez razloga i slepa? Znam da će mi nama[h] koji namrgođeni melanholikus i tvrdoust reći - to se tako kod nas našlo, pak tako narod [h]oće da to stoji. No, zna se i ovo: da teško onom opštestvu gdi se nikakvo ispravljenije ne uvede dogod ne soizvole i ne ushoćedu i kasapi, i bakali, i lončari i pročaja. Zašto svako opštestvo ima svoje poglavare i upravitelje razve da i[h] sluša i da im se povinuje? Ko ne zna, pravo je da se da uputiti i naučiti od onoga koji zna; a gdi ovo ne biva, tu moraju stvari ići naopako. Na primer, stara baba, koja već nije za rađanje dece, nek se ne udaje ni prvi red, nekamoli treći i četvrti; a človek i žena jošte pri mladosti i snagi, koji mogu čada rađati i [h]raniti, a nesrećni su bili u tri braka bez svake nji[h]ove krivice, zašto da ne mogu u četverti (i ako po nesreći bude potreba) i u peti stupiti? Namerenije i konac braka mora biti čadorodije i vospitanije i, kad god za ovi konac biva, on je po božjem zakonu i uredbi. Besposlen i lud ostavi ženu svoju, mladu i zdravu, ode, izgubi se i nejma mu ni glasa ni traga! Zašto da žena stoji šest godina zaludu? Ona bi lasno za toliko vremena troje dečice imala, i rada i[h] je imati, dojiti i [h]raniti. Zašto, dakle, ova stvorenja svet božji da ne vide? Čovek pametan ni ovcu ni kravu jalovu za toliko neće držati, nekamoli ženu svoju. No, sohrani, bože, ropstva ili nemošti! Ovo ima svoj uzrok.

Iz Čakova vratim se u Karlovce za čekati prišestvije mitropolitovo iz Beča, gdi je pozvat bio radi veršačke smutnje, u nadeždi kako dođe da će nas opraviti u Germaniju. dođe arhiepiskop i ja pođem s bratom njegovim, j g[ospodinom] inspektorom Trifunom, u dalj k njemu. Ali se naš put opet odloži za smuštenije koje se u Germaniji tada Bavarije radi dogodi. I tako provedem drugu godinu u Karlovci.

Po berbi vinograda otprave nas u Požun, gdi zajedno s mladi Vidaci deset meseci prebudem. Oni postignu dosta dobro franceski i [i]talijanski, a ja već umereno mogah nemeckm govoriti. Meždu tim, postane soveršeni mir u Germaniji; ništa manje o više rečenom putu Niko ne misli. Pišem mitropolitu o tom i najposle javim mu da je već dosta tri godine i da više neću čekati. Ni odgovora! Čudna je vešt kad slabi ima sjakim pogodbu, zašto jedan čini što [h]oće, a drugi prinužden je trpiti. Ove tri godine bile su mi najneprijatnije u životu; i sreća moja što su moj Toma i Pavel sasvim dobri bili, koje sam soveršeno ljubio, kako i oni mene, a bez toga jošt bi mi gore bile. Pritom dobro za me što sam, kako u Modri tako i u Požunu, gdikog učenika imao, te nisam sasvim ostao bio bez novca. Tada sam vesma žalio na arhiepiskopa; no, na nekoliko meseci zatim poznao sam da je mnogo bolje učinio ne ispolnivši obeštanije, ibo budući naumio skoro prestaviti se, da nas je poslao bio tamo, bi se u velikoj zapletki našli ne imajući od koga veksele čekati. Moja nadežda za poći u Germaniju i dalje, zasad vospeti se i utiši, no ne iskoreni. Ja sam već dugim opipam poznao da valja da se dobro čuvam da ne naumim kud poći; jer ako naumi[h], odo[h], sâm ne znam kako.

Pređem u Treste. Ovde gospoda konti Vojinovići i proči pospodari trgovci zapitaju me bi li hoteo tu za koju godinu decu učiti. Rado i veselo za pet stotina forinti na godinu, odgovorim. Više, ako [h]oćedu, mogu mi dati koliko im drago, uzeću; ali ne manje za glavu! Obnadežde me da toliko mogu imati. Meždu tim, za neki političeski uzrok reku mi da se pođem pro[h]odati po Veneciji i u petnaest dana da se vratim i da će sve biti gotovo. Odem; a kad se vratim, nađem posao gore nego kad sam pošao. Kaže mi moj Haralampije, budući da se nije mogao uspeh u nekom nadejemom pretprijatiju imati, više mi se ne može dati od trista f[orinti], to znači, 500 manje 200. Zafalim i otkažem. Ja dobro znam da ima takovih mesta gdi mogu imati 500 s[a] pluѕ 200; zašto bi[h], dakle, uzimao s[a] minus? Ali, evo nevolje, nema se s čim dotle doći.

Otkad je god Trijeste na svom mestu, u bolje vreme za me nije u njega mogao doći gospodin Varlaam, rosijski arhimandrit, s namerenijem za poći u Italiju. Obeštava mi platiti da pođem s njim i da ga poučim [i]talijanski. Ne ištem nikakve plaće; obeštam se biti s njim svu zimu, samo iz Livorna da me otpravi na proleće u Carigrad, gdi znam da se franceski i [i]talijanski jezici, navlastito kad i[h] ko s grečeskim ume predavati jezikom, dobro plaćaju. Ne znam od nas dvojice ko je sebi za veće ščastije vmenjavao: on li, što me je tu našao, ili ja, što se on tu u takovim mojim zamršenim opstojateljstvam na me namerio. Zaisto, da smo se zadugo raspitivali i tražili, bolje ne bi se mogli napitati i naći. Vlaški je znao kako pravi Moldovan, zašto je u toj provinciji iz detinjstva do soveršenoga vozrasta živio i tu je u prošestoj vojni Rosiji lepo učinio zasluge i zato od Velike Jekatarine mnogoceni na plavetnoj pantljiki krest i gospodsku penziju za života polučio. Što kažem da je vlaški znao, črez to dajem znati da je u [i]talijanskom jeziku na po puta bio. Nama[h] u Trijestu počnemo, on mene častiti, a ja njega učiti. U ovakom lepom poslu provedemo tu celi božićni post i takov lep post ne bi se čoveku za duga života omrazio. Po Božiću — u Veneciji karneval. Ludi bi bili kad bi u Trijestu stajali! ’Ajde u Veneciju! Da nam je i tu lepo bilo, to svakˊ zna da mu se i ne kaže.

Četvrtak prve nedelje posta ukrcamo se u knjigonošnju lađu za Bolonju. Sila božja muzikanta i komedijanta mužeskoga i ženskoga roda i plemena! Preko dan lepo vreme; takove muzike i pojanja — van da opet tu. Oko neko doba noći pođemo kroz široki kanal; kad ti tu napadne na nas takova stra[h]ovita bura da niko nije već mislio glave na suvo izneti. Te muzike opet, i toga zavijanja ko nije čuo, nek ne želi čuti. Da nas srećom jaka ne održa lađa, mišljasmo se svi zajedno utopiti kao miševi. S ovakim društvom uteći, to se zove Haronu reći: mac! Svima sam sutradan rekao: „Čujte, braćo i sestrice, kad ovde škapulasmo, zaisto hoćemo jošt koji dan poživljeti.” Odavde sve iz kanala u kanal na Feraru do Bolonje. U ovom predivnom mestu i gradu zadržimo se do voskresenija latinskog; što je god dostojno bilo videnija, kako u gradu tako i naokolo, sve smo vidili.

Kad bi[h] sve hoteo opisivati kakovi[h] smo se neiskazani[h] i neopisani[h] krasota nagledali u Bolonji, u Florenciji, u Pistoji, u Luki, u Pizi i prosto u svem onom zemnom u Italiji raju, velika bi se knjiga hotela. Preko visoki[h] apeninski[h] gora i kroz imenovate gradove predivne toskanske deržave, druge nedelje, na naše voskresenije, dođemo u Livorno, gdi otpraznujemo ne tri dni, nego ravno tri nedelje dana. Već proleće tiho i lepo, za moreplavanije najlepše, no nami se Mučno rastati. Ali što mora biti, to valja da bude. Nađe se korabalj za ostrov Hios. Moj ljubimi arhimandrit Varlaam plati za me kapetanu za prevoz i prepitanije do toga ostrova i, baš izlazeći iz korablja, gdi me je dopratio bio, metne mi u džep prosluka sam svojom rukom 12 venetski[h] cekina.

Kapetan korablja, Dubrovčanin, pošteno me je i gospodski soderžavao. Ovaj, imajući svoji[h] dela, u različna se mesta navraćao, kako u Korsiku, u potom zemljetresenijem razoreni grad Misinu u Siciliji; prođemo i pokraj gore Etne, gdi celu jednu noć nisam hoteo leći, za nagledati se onoga čudesnoga videnija. Dvadesetprvi dan od Livorna ugledamo ostrov Hios i taj dan uljezemo u pristanište grada.

Da sam hoteo, mogao bi[h] taj čas u drugi korabalj preći za Carigrad; no, uveravajući me kapetan da se tu svaki dan može prigoda za to mesto naći, namislim ostanoviti se ovde koji dan za pregledati taj predivni ostrov. I budući da protiv svakoga namerenija i čajanija, namesto desetak dana sluči mi se prebivati tu ravno toliko meseci, a zašto se to slučilo i što sam u to vreme činio? Na[h]odeći dostojno Vašega ljubopitstva i podugačkoga opisanija, zaključavam ovo pismo, prebivajući i pr[očaja].

U Berlinu, sept[embra] 30, 1788.

Izvori

• Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.