VІІ Прељубими и дражајши господине!

VІІ Прељубими и дражајши господине!
Писац: Доситеј Обрадовић
Живот и прикљученија

Кад у Беч дођем, нигде никога не познајући, немецки нимало не знајући, пођем к греческом капелану, попу Антиму. Искажем од куд идем, и за чим, и да би[х] желио, ако би се могло, коју годину у Бечу пребивати и чему полезном поучити се док сам јошт млад. Ови ме љубезно прими, поведајући ми да је и сâм у младости, без родитеља и убог будући, доста странствовао и намучио се за постигнути јелински[х] списатеља и језика познанство. Он имађаше свој квартир у дому једнога од први[х], у Бечу међу Греци, трговаца, именем Николаја Димитрија Стојчо, којега запроси дозволити му да ме прими при себи на квартир. „Не само обиталиште“, одговори благи и добри господар, „него и трапезу с нами нек има, док се овде позна и намести.

Обнадежди ме поп Антим да не токмо коју годину, него и сав живот могу у Бечу провести ако узимам вољу и усердије лекције јелински предавати. Тада се ту на[х]ођаше један искусан у томе учитељ, но преко разлога винопија и спавач. „Следоватељно дошао си”, вели ми, „у најбоље време, баш како да си знао.” Притом обзнани ми да се у Бечу на[х]оди наш архиепископ Јоан и да је нужно, пре него се у каково упустим дело, да му се јавим. „То је најлакше!”, отвештам и тај исти дан отидем и прикажем се његовим млађим.

Ови, за изиграти своју комедију, сутрадан равно у дванаести час, кад знаду да је митрополит од сви[х] прочи[х] 23 часа најљући на свакога за кога не мари да му у то време дође и, што је најгоре, реку ми да га дочекам баш у сали гди је трапеза намештена. Удари дванаест сати; чујем гди заповеди митрополит „Јело на астал!” — и изиђе у салу. А кад и мене ту опази, чисто се упропасти и ужасне. „Ко је оно опет сад овде? Ко га је звао?” Каже му протосинђел његов ко сам, откуда сам дошао и да би[х] рад у Бечу пребивати. Таке вике и псовке у мојем животу нисам поднео ни претрпио. „Иди куд ти драго, и чини шта ти драго. Зар ти мислиш да ја немам другога посла у Бечу него да сам тебе ради овде дошао?” И тако ти ме отера.

Изиђем из сале и из Мариенхилфа без обзира. Уљезем у град и нађем моје домаћине јоште при ручку, који се здраво исмеју чујући моје прикљученије. „То је добро“, рече ми господар Стојчо,“ сад си без бриге и ти и ми. По обеду одведе ме и прикаже конзилијару Филипиду, даде ме записати гди надлежи, ко сам, да ћу ту и ради чеса пребивати.

За два-три месеца сакупи се к мени около дванаест ученика. Од свакога имао сам на месец по дукат; то је мени довољно било. Узмем и за се два учитеља, једнога - за францески, а другога - за латински језик. У овим мени драгим и слатким упражњенијам проведем у Бечу око седам година. Треће године и лекције сам на француском предавао језику, на[х]одећи се трговаца који су претпочитавали мене другим бољим од мене зато што сам им ја могао греческим предавати дијалектом и књиге толковати, које Французи не би могли; подобне и [и]талијански различне сам обучавао. И ова предавања велике су ми ползе бивала, не само за плаћу коју сам за то получавао, но, много бољше, што сам себе у све то веће искуство и совершенство у реченим језикам доводио. Мој последњи у француском језику учитељ био је (на велику моју ползу) чловек преизрјаднаго у читенију књига вкуса и познанства. Овај ми даде познати избранејше не само францеске но и енглескога, на ови језик, преведене књиге. У исто време, слушајући од латинскога учитеља логику и метафисику, од тога времена чтеније књига стало ми је бивати и много пријатније и полезније, будући у состојанију о предмети чтенија мојега судити, нити свашто тако како је написано примати. Чрез опхожденије и разговоре с достојнејшим прекрасни[х] наука, пространејшаго искуства и вежества, честнејшаго житија и непорочнејши[х] нарава, у исто време доброхотна и љубезна срца, мужем господином Атанасијем Секерешом много сам се ползовао, будући ово и до данас моја начална и владичествујушта страст и похот: боље и ученије од мене с крајњим услажденијем и вниманијем слушати и од њих се ползовати. С[а] славним у нацији нашеј генералом Микашиновићем и с његовом госпођом (с којима сам и једно путешествије у Хорватску и Славонију к топлим недалеко од Пакрца водама учинио) многе сам веселе и блажене дне провео дајући, при њима, двема прекрасним господичнама, Мартици Продановића и Јекатерини Сапланцај, на француском језику лекције. Могу слободно рећи ово (које знам да ће ми свако чувствително и благорођено срце посведочити и потвердити) да неисказано благополучије и чувствитељнејше услажденије живота мојего у овоме се состојало: ко ми се је год показивао да ме радо има, ја већ нимало не сумњајући да он мене савршено не љуби, умирао сам за њим и чини ми се да живот мој престао би ми пријатан и сладак бити кад би[х] ја икада могао престати оне који су ме радо имали љубити. Нити би[х] ја две крајцаре за мој живот дао кад не би[х] више имао о ком мислећи радовати се и услаждавати. У овом пункту нека ми нико не дође зановетати да сам ја простак био и да сам се варао по тому што хитри људи вредни су показивати да радо имаду онога баш за кога не маре, и притварати се да мрзе на онога кога у срцу весма љубе. Ове су речи ништа и за ништа! Чине се као да на нешто звече, а сасвим ни најмање што не значе, зато што је ово изван и против натуре, и од стотине једва ће се у једном случити случају и кад се случи, мора бити, бог вест за какова опстојатељства, за невољу и силом. А то што не иде од срца, него из усиловенија и притворности, то ће свак ласно познати, ван да је сасвим цепаница а такови[х], фала богу, међу људма једва ће се наћи од десет [х]иљада један. Умерене умности и разума чловек природно већма мрзи и отвраштава се од они[х] који се чине да га љубе не љубећи га. Надлежи знати да је моје овде говорење за такове људе који лепа и мирна склоњенија имаду и добро, како себи тако и другима, желе. А о противнима, то јест лукавством и злобом покваренима, овде није ни слова, и од овакови[х] сам се ја на сваки начин клонио и очуждавао.

Ласно може ко помислити какав сам ја секрет имао множество овакових добрих људи на[х]одити и себе у њихово благовољеније унедрити? Ника[ка]в секрет на свету, но простим природним путем ту сам долазио. Људи добри[х] и благи[х] свуда има множество, само да човек са своје стране гледа да је поштен, некористољубив, добар и разуман, и следујући овим качествам да се с људма влада, пак онда умерено добри њему ће бити сасвим добри. Како сам ја у себи уверен био да моји пријатељи нису ме ради ни у чем увредити, тако сам се и сâм од тога всегда острегавао; а ово ми је ласно било, зашто сам познавао да ми је најполезније. За њи[х]ове и њи[х]ови[х] други[х] пријатеља тајне нимало нисам марио знати и ово није ми ни длаке мучно било, ибо, спокојство срца и внутрењу духа тишину весма желећи и љубећи, на љубопитства, подозритељства и на интриге мрзио сам како год на отров. У зајам што искати никада нисам потребе имао, разве пре две прошедше године кад сам се из Инглитере возвратио, прво, што нисам имао с чим предиздату књижицу сасвим исплатити, второ, нисам имао с чим до Беча доћи. И ово што сам узајмио, пре сам с великим, као на великом дару, благодаренијем возвратити могао него ли сам обештао. Ником живу нисам се наметао, нити сам могао, ни времена имао, онде долазити гди ме не желе. У дужности преко силе моје нисам се увозио, а што сам могао и пот[х]ватио се, то сам радо и верно исполњавао.

Шест полезни[х] и радосни[х] година прођу ми у Бечу како шест дана. Умерено живећи, нисам никада узрока имао боловати. Непрестано у пријатном упражњенију или другима лекције предавајући или своје учећи, само у недеље и на празнике учинили би ми се дни као да су подугачки. По мојему сложенију и начину мишљења, морао сам у таковом прекрасном граду као што је Беч благополучан бити. Дела моја и дужности радо и весело исполњавајући, чинило ми се да сам у совершенејшеј независимости и свободи, нит сам кому есап давао, нит од кога узимао. Сав град Беч чинио ми се мој, јер сам могао по њему шпацирати колико сам год хотео. Аугартен, Прадер, све шуме наоколо и ливаде поизмеђу њи[х] биле су у мојој власти; сваке недеље и празника могао сам по њима на све четири стране ходити, колико ми драго. Сви славуји у Аугартену у пролеће, и кад бих ја сâм ту био, певали би колико да су највећа господа у њему. Шенбрун, наши[х] богопрослављени[х] и велики[х] цесара и цесарица предивна летња обиталишта и у њему лавиринтовидне неисказане красоте башче и рајеви; Белведере, бесмертнога принца Евгенија дворови и сади, све је то било мени отворено. Предградија сва око Беча и вертогради, били велике господе или граждана, гди је год слободно било улазити, ту ми нико није смео стати на пут. За она, пак, места гди није дозвољено било улазити, нимало нисам марио, колико да и[х] нема на свету, нити би[х] ја ту ушао да ме ко куми, код толики[х] други[х] лепши[х] места.

Нека ми нико не баца преко носа да сам по вишој части пешице [х]одио, зашто ово је много боље за ме било ради многи[х] узрока; но ова два, која ћу казати, стотине вреде. Прво, што је за здравље много полезније пешице [х]одити него у коли; а шта је боље на свету од здравља? Друго, ко је у колеси, ако ће бити пра[ха] да се загуши, он мора оним путем ићи куд остала кола иду, ако му се и неће. Другда се поизређају по сто једна за другима, да се не виде од пра[ха]; који су год онда у колеси, пуне им се не само очи, уши и [х]аљине пра[х]ом, него и носови и уста, зашто морају дисати и одисати; пак ако најпређна кола стадоше, сва за њима, ако ће и[х] [х]иљада бити, ту ваља да стоје гди су се нашла, и не знајући ни зашто ни за колико ће ту стајати. Они су све то принуждени трпити, а ја не; зашто ја и проче моје друштво пешаци (којега нас има доста, фала богу), нами је лакше и опколити и преко прећи, и гди год видимо [х]лад или од кућа или од древеса, или ако ће и од плотова, а ми нама[х] у [х]лад, пак идемо лепо господски по [х]ладу. Ко не види да је ово и полезније и лепше. Али, рећи ћеш ми, кад је блато и киша? А зар ја теби не могу рећи - а кад се у твоји коли осовина сломије? Ја те молим, нека свашта не спомињемо! Ко се кише и блата боји, нек’ се не рађа на ови свет; то му се пре каже, нек’ не рече после да није знао.

Имао би[х] се јошт с многима вештма фалити, као, на пример, да сам слободно могао у сви вишеречени мести прве и најлепше бечке госпође, колико сам год хотео, гледати, и нико за обадва своја у[х]а зато не би ми смео реч рећи; ал’ ово нек стоји. Само ћу још једно казати, пак ћу ови период закључити. Редут бечки, који је оглашен на свету, комедије, опере [и]талијанске, музике, царске библиотеке, све ове веселе и полезне забаве и наслажденија могао сам уживати и уживао сам како год један од велике господе.

Сад реци, љубими мој, но по души и совести реци, нисам ли ја у оно шест година у Бечу благополучан био? Но, како све овога света тече и пролази, тако и њима дође време, те прођу. Али и[х] ја не жалим за две причине. Прво, што и до данас, спомињући их, радујем се и веселим. Ибо „Hoѕ eѕt, vіvere bіѕ, vіta poѕѕe prіore fruі.” To значи - „дваред живити, кад ко може и прежњим услаждавати се животом.” А фторо, што је јошт лепше, боље и слађе, да у то време што сам знао, другима сам предавао, што пак нисам знао, од други[х] сам примао и учио. А ово је всегда било верховнејше намереније и всегдашњи нишан мојега по свету ходања, које неки из њи[х]ове високе милости скитањем називати удостојавају. Што сам ја крив што они неће овако да суде: да без посла [х]одити, то се зове скитање (ако ће бити само по једном селу); а с послом [х]одити, то људи паметни другојаче зову. Ако ли су ти исти, дома седећи, себе и друге боље ползовали, ја им то честитам и заисто не завидим; но, и ја с моје стране имам зашто благому небеснога оца промислу док сам год жив благодарити што ме је сироту без очина и материна совета и пристарања довде наставио и довео и знам да ће ме и до конца временога водити живота и помоћи ми да всегда вечним његовом премудростију претписаним, правилам следујући, поступам и живим.

Седме године у Бечу пребивања усудим се већ и у немецкога језика увести учење, кад у трећи овога мојега претпријатија месец дође у Беч наш архиепископ, Викентије Јоановић Видак. Овај господин, не само с милостивим но паче с љубезним к мени начином, сасвим ме присвоји к себи. Учини ми предложеније да пођем у Модру к његовим двома синовцем, Томи и Павлу, предавати им француски и [и]талијански за годину, обештавајући ми за то да ће ме на годину, или најдаље на две затим, с њима заједно о својем трошку у Германију у којуни буд университет послати, а потом и пут један у Францију, Инглитеру и Италију учинити. Кад ја чујем за Германију и прочаја, обештао би[х] се служити му не годину или две, но толико година колико је свети патријарх Јаков за прекрасну Рахилу Лавану тасту своме служио.

Дођем у Модру и ту сам не само младим Видаком, но и прочим митрополитовим питомцем лекције на више поменутим језикам предавао и с њима заједно у школу, Баумајстерову философију слушати, одлазио, а од конректора на немецком приватне уроке узимао. У дому једнога благороднога господина, првога у граду, зовома Такача, весма сам љубезно примљен бивао и често у лепом друштву с официри и с господом частио се. И при њему сам се с прељубезним мојим ритмајстером Бешинеом познао, с којим сам у селу близу Модре, гди је он на штацији био, често по неколико дана проводио.

По совершенију овде године пређем с моји младићи у Карловце. Одавде пођем по двадесет година одсуствија у Банат посетити сроднике моје, поклонити се гробовом родитеља моји[х] и целовати мени свету земљу у којима њи[х]ове почивају кости. У Бечкереку по случају дођем у дом једнога благообразнога господара, именем Филипа Сељаковића, који ми се каже да је ближњи сродник оца родитељнице моје Круне. Овај пречесни стари, који би и туђина радо причекао, како је мене примио и угостио, то свак Сербин може себи ласно представити. У Итебеју пођем искати сестру матере моје, Јевру; но, не нађем је, јер се давно била преставила. Поп Давид, ујац мој, пође са мном у друштво.

У милом Семартону, предрагом селу и месту рожденија слатке родитељнице моје, отидем нама[х] к цркви с попом Радулом, парохом села, којега сам јоште у детињству ту познавао. Овај ми покаже гроб матере моје и миле Јуле сестрице. Мати, мати и рођена сестрица! Какова су то чудна имена! И сад ми, ово пишући, из самога срца извиру сузе и, наводњавајући очи моје, једва ми дају писати. Паднем на ону пречесну земљу, изљубим ју и сузами оросим. Молим свештеника да зове кога да Ми помогне раскопати земљу да видим кости богиње моје чрез коју ме је бог на свет произвео. Но, он ми каже, да ја всује то желим, да за толико година ту су и други многи соплеменици, стари и млади, погребени и ко ће кости од костију разазнати! Кад ово чујем и чрез излитије суза себе облахчам, дођем у се и помислим, боже мој, како смо Ми људи всегда к земљи прилепљени! Наместо што би возводили ум наш к бесмертним љубезних наших душам, ми иштемо кости њи[х]ове, које се морају с другим подобним костима помешати, изгубити и, најпосле, чрез стотине година, у ништа обратити.

Ево на који су начин постала сва обоженија и поклоњенија моштију, костију и икона. Горећа и срдечна љубов и високопочитаније само један коракљај потребује за преобратити се у љубимаго и високопочитајемаго предмета обоженије. Овим природним; и кратким путем долазили су људи к идолослуженију и к свим сујеверијам кад год просвештен разум с њима није управљао. Зато толика старост и вика за гробље и гробнице. Шта је человеческо тело без словесне и разумне душе која га оживљава и у њему мисли? Ништа него смрадна [х]аљина, опредељена за црве, за трулост и за уничтоженије било на који му драго начин. Ова размишљенија тада ми се топрв представе кад сву надежду изгубим, останке Круне моје и Јуле наћи. Онда ми падне на ум и разговор премудрог Сократа пре смерти своје. Ови добродетељни и божествени човек, од своји[х] грађана неправедно осуђен да отровом убијен буде, запита га његов љубими Критон како и гди жели да га погребу. Тада се он окрене к прочима који ту бијаху и рече: „Како худо мој Критон о мени умствује, мислећи да почем ја отров испијем и остане ово тело ту пружено и бездушно, да ћу и тада ја овај исти бити који сад с вама беседим. Неће већ оно, Критоне мој, Сократ бити, но само [х]аљина његова излишња и ни на што непотребна. Закопај је гди [х]оћеш, и предај земљу земљи; закопај је само дубоко у земљу да тамо иструне и да воздух смрадом својим не трује. Сократа ти укопати нећеш.” Простите, (сам у себи погледавши к небу мислећи), речем: „О ви, мојему срцу свете, божествене и слатке душе, простите слабост и неразумије моје. Зашто вас иштем ја у земљи, знајући да су праведне душе у рукама божјима?”

Једва принудим честнога свештеника Радула да узме неку багателу од мене за споменути и[х] на служби. „Ја би[х] њи[х] и без тога споменуо”, рече ми добри свештеник, „али да бог да да и моја душа буде гди су њи[х]ове!” Преноћим у дому ујака моји[х], Павла и Ђуке, и сутрадан пођем к Чакову. Љубими друг мој, ја се не би[х] усудио ком другом кроме теби овако дугачко писати писмо. Нежност твоја к мени позната ми је и уверен сам да ћеш ти баш тако радо ово читати како је мном радо написано. А уздам се да се не варам мислећи да и други ко, само нека представи себи своје родитеље, пак онда читајући ово, неће за безместно судити што ја овако мислим, чувствујем и пишем о оној која је после бога, творца мојега, светејша, честнејша и сладчајша души и срцу мојему.

У Кенигзбергу, сеп[тембра] 14, 1788.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.