Tirena/At peti

Tirena
Писац: Марин Држић
At peti

Prvi prizor

LJUBMIR se oporavlja i govori:

LJUBMIR

Jaoh, gdi sam ja ovoj? U kojoj dubravi?
   Koji li nepokoj ja čuju u glavi?
Svit mi se vas mete, ter dubja i gore
   oko mene lete: Što ovoj bit more?
Jeda je san ovoj ki smeta, jaoh, meni
   noćni mir i pokoj u gori zeleni?
Ali mi nî dosti, jaoh, obdan tužiti
   drage vil liposti želeći združiti?
Ma ovdi, jaoh, tko je? Koga ovdi vidim ja?
   Tirena ovo je, mâ draga gospoja!
Tirena ovo je! Ah, bože, što je ovoj?
   Tko tako, gospoje, potlači ures tvoj?
Ki vihar otruni cvit tvoje liposti
   i mene napuni pakljene žalosti?
I čemu taj lica pogledam sunčana
   gdi su jak ružica ublijedili ubrana,
ter srce, jaoh, moje gorko se raspada
   pogledav na tvoje blido ličce sada?
Zli satir je uzrok vas, - sad poznam zlo moje! -
   Da takoj tvoj obraz pogledam, gospoje!
Da ures izbrani na zemlji gledam ja,
   prilike komu nî pod suncem koje sja.
Odveće, diklice, mnom se si bolila,
   pokli s' tač tve lice za me potlačila.
Velika ljubav jes ku nosi sad meni
   anđelski tvoj ures u gori zeleni,
pokoli za mene drage vil ostavi
   i vode studene u slavnoj dubravi,
gdino su sva dobra i rajsko sve bitje
   i gdi stan svoj obra razbludno prolitje.
Ma što cknim, gospoje, ter ne idem združiti
   s tvojom duše moje? Er, vajmeh, živiti
bez tebe nije mi moć; bez tebe dan meni
   svrnu se u mrklu noć u gori zeleni.
Da li ću patiti tolike žalosti?
   Budem sad skratiti sve ove gorkosti!

Ovdi LJUBMIR usktjebude se ubit, a družba mu pridođe, ter ga uzdrže.

Drugi prizor

LJUBMIR, RADMIO i LJUBENKO

RADMIO

Ljubmiru, boga rad, što se toj, vaj, čini
od tebe ovdi sad u pustoj planini?

LJUBMIR

Bolje je umriti, takoj se meni mni,
negoli živiti nesrićan po sve dni.
Blaženi, Radmile, koji se ne rode,
er nesrećne sile toga ne nahode.

LJUBENKO

Vrijedni uresu izbrane mladosti,
na te sad koje su napale žalosti,
ter svitli tvoj obraz nemilo grdi tač
njeki smrtni poraz i njeki smrtni plač?

LJUBMIR

Tirena lijepa vil cić moje ljubavi
   potlači obraz bil i ures gizdavi!
S satirom zao bih boj, - satir me rani, jaoh,
   i ranjen ja takoj jak mrtav tuj padoh.
Tuj me je tužna vil jak mrtva zastala,
   sama je toga dil sebi smrt zadala!
Koli se, vajmeh, rih malo prî ja blažen,
   a sad sam vrhu svih nesrećnih poražen!

LJUBENKO

Jaoh, što sad vidimo? Tirenu lijepu vil?
S Ljubmirom dilimo, Radmile, grozni cvil.

RADMIO

O smrti nemila, izagnana s nebes,
da li s' potlačila od svita vas ures?
Da li sve radosti obrćeš svjetovne
u gorske žalosti, u tužbe jadovne?

LJUBENKO

Oči, vi suzite, - jaoh, srce prosi toj!
Suzami skratite gorki naš nepokoj.
I vi, vode i luzi, pomoz'te nam cvilit,
er tolikoj tuzi, jaoh, nî moć odolit.

Treći prizor

Prijašnji i REMETA

REMETA

Mir s vami, pastiri, u vaše željenje
višnji vas samiri! Što je toj cviljenje,
ka li je tužba toj i boles vaša taj?
Lik je li koji njoj na zemlji? Što li 'e ovaj
gizdava diklica?

RADMIO

                         Od voda je ovoj vil;
   bijela je nje lica prijeka smrt potlačil',
našadči ovoga na zemlji pastira,
   ljubovnika svoga, ranjena od satira,
gdi leži jak mrtav u planini pusti,
   koga tužna zgledav od muke duh pusti.

REMETA

O svite, ti ti si pun tamne tamnosti,
   daleče koli si od višnje svitlosti!
G zlu tvomu pristaješ po grešnoj naravi,
   od dobra ostaješ ko'e ti bog objavi;
nebeske darove anđelske ohodiš,
   zemaljske otrove a s tvojim zlom slidiš.
O slipi čovječe, zemlja ti omili,
   ka te, nesvijesniče, na gork plač usili;
a nebo ostavi, gdi višnji pribiva
   i gdi se u slavi vječni mir uživa.
K nebesom dvigni oči, pogledaj vrh gora
   gdi sunce s istoči sad tvoj vid otvora;
ostavi tamnosti, kako ti on sviti,
   svojome svitlosti, čovječe, ktjej iti.
Pastiri mo'i mili, ki ste čâs i slava,
   i vazda ste bili, od ovih dubrava,
vašim se suzami boli duša moja,
   i ovdi sam k vami, pastiri, došao ja,
da bih vam dao pomoć, zač mnoga objavi
   menije višnja moć u ovoj dubravi.
Tim, drazi, za mal čas poslušajte starca,
   er vam će višnja vlas skoro smirit srca.
Pastiri, znajte ovoj, er višnji za milos
   dušu su vili toj uzeli, nje lipos,
da takoj dan i noć za drazim ne cvili,
   bez koga nije moć živiti toj vili,
koju će povratit, vjerujte vi meni,
   i žalost vam skratit, pastiri ljuveni.

LJUBMIR

O višnji, vratite pridragu vil meni,
srcu mi skratite nepokoj pakljeni!

RADMIO

Tirenu Ljubmiru a svitlo sunce nam,
ružicu rumenu zelenim planinam!

LJUBENKO

Vrat'te nam veselje ovome liposti,
odžden'te dreselje od naše mladosti.

REMETA

Priklono svaki vas, pastiri gizdavi,
k višnjemu dvigni glas, zla da vas izbavi,
ki može veselje sada vam povratit
i gorko dreselje u rados obratit.

LJUBMIR

U oganj postavljam gorušte ljubavi
me srce, kim spravljam i u sni i javi
vas višnje hvaliti, Tirenu kad meni
budete vratiti u gori zeleni.

RADMIO

Liru vam ovaj sad, o višnji, darivam
uz koju već nikad spijevati ne imam
neg kada hvaliti budem vašu kripos,
kojome vratiti možete ovuj lipos.

LJUBENKO

Sve pjesni koje ja služeći neharnoj
u vjetar metah tja, - višnji, vi znate toj, -
u hvalu u vašu sad hoću obratit,
a lijepu vil našu hotjejte nam vratit!

RADMIO

Ljubmiru Tirenu a svitlo sunce nam,
svu rados ljuvenu vratite planinam!

IZ NEBA GLAS

Zavjete primamo, pastiri ljuveni,
a dušu vraćamo prilijepoj Tireni.

Ovdi se vila uporavlja, a remeta govori:

REMETA

Oto vam gizdava Tirena, pastiri!
Bogu hvala i slava koji vas samiri.
I zbogom!

LJUBMIR

Gospoje Tireno!

VILA

Dragi moj
Ljubmiru!

LJUBMIR

Ovo je priverni sluga tvoj!

Četvrti prizor

Ovdi MILJENKO doteče i vili govori, a LJUBMIR na njega vrkne, RADMIO i LJUBENKO, a RADAT i DRAGIĆ dotrče na njegovu pomoć.

MILJENKO

Gospoje gizdava, Miljenko sluga tvoj
u ruke tve dava pritužni život svoj;
bez tebe živiti, gospoje, ne more!

LJUBMIR

Stan' tamo, čuješ ti, divjače od gore!

MILJENKO

Što tiskaš? Vila taj moja je gopoja!

RADMIO

Bježi tja, ne vikaj!

MILJENKO

Neću je oći ja.

LJUBENKO

Viđu ja, život tvoj omrzao tebi jes.

RADAT

Što biješ dijete toj? Probavi taj bijes;
taj vila sva tvoja neće bit, neka znaš;
naša je gospoja!

DRAGIĆ

Što ljudi tuj tiskaš?

LJUBMIR

Ne štedi divjake! Udari, Radmile!

RADAT

Što b'jete junake? Koje su toj sile?

LJUBMIR

Sad ćete viditi što je po dubravi
nesvijesno hoditi.

RADAT

Hodimo kako i vi.
Udari, Dragiću! Strašiti nemoj se,
a, moj dobri ptiću, Miljenko, ne boj se!

Peti prizor

Ovdi dobar čas boj biju, uto izidu tri satiri i na njih udare, i u troje boj biju, a vila im iz gore govori, na riječi od koje se ustave.

VILA

Ljuveni pastiri, izbrana mladosti,
   i vi svi satiri, planinska radosti,
vaj, što toj činite? Hoće li razum toj,
   ali bojem mnite u gori steć pokoj?
Čovječe, što s mirom bez boja mož' imat,
   nikada s nemirom ne imaš toj iskat.
Ako se cić mene bijete, ljuveni,
   ovo vam Tirene u gori zeleni.
Odžden'te zli nemir od vaše mladosti,
   a prim'te božji mir pun svake radosti.
Ja vam ću vila dat darove tej sada
   ke ne biste pitat umjeli nikada:
pastirom vas razum od svita i znanje,
   satirom pamet, um i ljucko spoznanje;
ostalim daću svis, da znaju na sviti
   kako je u nesvis gruba stvar živiti.
Svakomu ću još dat jednu od mo'ih sestara,
   ku će vik uživat, š njom da se istara;
er mnoge ja vile sestre imam u vodi,
   prilijepe i mile, koje voda rodi;
a ja od vas inoga ne pitam neg mira
   i vjerenika moga, dragoga Ljubmira.

Ovdi, budući se od boja ustavili, RADMIO govori:

RADMIO

Junaci hrabreni, oto vil gizdava
   u gori zeleni milos vam svo'u dava.
Ne bi li bolje nam sada boj ostavit,
   a ovim planinam, junaci, za njom it?
U rajskoj liposti ovej slavne vile
   čudne su kriposti na sviti i sile:
može svaku žalos i svako dreselje
   obrnut u rados i u rajsko veselje.
Oto nam hoće dat darove tej sada
   ke ne bismo pitat umjeli nikada;
tim, bratjo, pođimo za njome boga rad,
   veće se ne bijmo, mir budi s nami sad!

SATIR

Mir budi!

SATIR

Mir ću i ja.

SATIR

Da i ja, brate moj.

RADAT

Mir ću i ja, kad moja gospoja hoće toj.

MILJENKO

Ja ino ne želim, junaci, nego mir.

DRAGIĆ

I ja mu se veselim, - zla mraka uzmi nemir!

REMETA

Veliki bože moj, usiona tvoja vlas
milosni pogled tvoj obrni svrhu nas,
i ovi mir potvrdi komu je svak nas rad.
Bože, ne pogrdi molitvu moju sad!

Ovdi s tancom čine mir, i s tancom odhode za vilom, a KUPIDO izlazi i govori puku:

Šesti prizor

KUPIDO

O ki nas slušate s ljubavi i s radosti,
   veće ne čeka'te sad ove mladosti;
zač oni pođoše njih dragu vil slidit,
   a mene ođoše ki vladam nebo i svit,
da budem moliti priklono sada svih,
   da srce primiti budete dobro njih
i ljubav kome sad hotješe zadosti
   ovo brijeme od poklad uzvisit radosti.
Za drugo ništar ja, o puče, neću rit,
   zač sunce, koje sja, svitlo će vazda bit;
nenavis ne more učinit nemila
   da ruža od gore nî rumena i bila.

SVRHA.