Тирена/Ат пети
| ←Ат четврти | Тирена Писац: Марин Држић Ат пети |
Први призор
уредиЉУБМИР
Јаох, гди сам ја овој? У којој дубрави?
Који ли непокој ја чују у глави?
Свит ми се вас мете, тер дубја и горе
око мене лете: Што овој бит море?
Једа је сан овој ки смета, јаох, мени
ноћни мир и покој у гори зелени?
Али ми нî дости, јаох, обдан тужити
драге вил липости желећи здружити?
Ма овди, јаох, тко је? Кога овди видим ја?
Тирена ово је, мâ драга госпоја!
Тирена ово је! Ах, боже, што је овој?
Тко тако, госпоје, потлачи урес твој?
Ки вихар отруни цвит твоје липости
и мене напуни пакљене жалости?
I чему тај лица погледам сунчана
гди су јак ружица ублиједили убрана,
тер срце, јаох, моје горко се распада
погледав на твоје блидо личце сада?
Зли сатир је узрок вас, - сад познам зло моје! -
Да такој твој образ погледам, госпоје!
Да урес избрани на земљи гледам ја,
прилике кому нî под сунцем које сја.
Одвеће, диклице, мном се си болила,
покли с' тач тве лице за ме потлачила.
Велика љубав јес ку носи сад мени
анђелски твој урес у гори зелени,
поколи за мене драге вил остави
и воде студене у славној дубрави,
гдино су сва добра и рајско све битје
и гди стан свој обра разблудно пролитје.
Ма што цкним, госпоје, тер не идем здружити
с твојом душе моје? Ер, вајмех, живити
без тебе није ми моћ; без тебе дан мени
сврну се у мрклу ноћ у гори зелени.
Да ли ћу патити толике жалости?
Будем сад скратити све ове горкости!
Овди ЉУБМИР усктјебуде се убит, а дружба му придође, тер га уздрже.
Други призор
уредиРАДМИО
Љубмиру, бога рад, што се тој, вај, чини
од тебе овди сад у пустој планини?
ЉУБМИР
Боље је умрити, такој се мени мни,
неголи живити несрићан по све дни.
Блажени, Радмиле, који се не роде,
ер несрећне силе тога не находе.
ЉУБЕНКО
Вриједни уресу избране младости,
на те сад које су напале жалости,
тер свитли твој образ немило грди тач
њеки смртни пораз и њеки смртни плач?
ЉУБМИР
Тирена лијепа вил цић моје љубави
потлачи образ бил и урес гиздави!
С сатиром зао бих бој, - сатир ме рани, јаох,
и рањен ја такој јак мртав туј падох.
Туј ме је тужна вил јак мртва застала,
сама је тога дил себи смрт задала!
Коли се, вајмех, рих мало прî ја блажен,
а сад сам врху свих несрећних поражен!
ЉУБЕНКО
Јаох, што сад видимо? Тирену лијепу вил?
С Љубмиром дилимо, Радмиле, грозни цвил.
РАДМИО
О смрти немила, изагнана с небес,
да ли с' потлачила од свита вас урес?
Да ли све радости обрћеш свјетовне
у горске жалости, у тужбе јадовне?
ЉУБЕНКО
Очи, ви сузите, - јаох, срце проси тој!
Сузами скратите горки наш непокој.
I ви, воде и лузи, помоз'те нам цвилит,
ер толикој тузи, јаох, нî моћ одолит.
Трећи призор
уредиРЕМЕТА
Мир с вами, пастири, у ваше жељење
вишњи вас самири! Што је тој цвиљење,
ка ли је тужба тој и болес ваша тај?
Лик је ли који њој на земљи? Што ли 'е овај
гиздава диклица?
РАДМИО
Од вода је овој вил;
бијела је ње лица пријека смрт потлачил',
нашадчи овога на земљи пастира,
љубовника свога, рањена од сатира,
гди лежи јак мртав у планини пусти,
кога тужна згледав од муке дух пусти.
РЕМЕТА
О свите, ти ти си пун тамне тамности,
далече коли си од вишње свитлости!
Г злу твому пристајеш по грешној нарави,
од добра остајеш ко'е ти бог објави;
небеске дарове анђелске оходиш,
земаљске отрове а с твојим злом слидиш.
О слипи човјече, земља ти омили,
ка те, несвијесниче, на горк плач усили;
а небо остави, гди вишњи прибива
и гди се у слави вјечни мир ужива.
К небесом двигни очи, погледај врх гора
гди сунце с источи сад твој вид отвора;
остави тамности, како ти он свити,
својоме свитлости, човјече, ктјеј ити.
Пастири мо'и мили, ки сте чâс и слава,
и вазда сте били, од ових дубрава,
вашим се сузами боли душа моја,
и овди сам к вами, пастири, дошао ја,
да бих вам дао помоћ, зач многа објави
меније вишња моћ у овој дубрави.
Тим, дрази, за мал час послушајте старца,
ер вам ће вишња влас скоро смирит срца.
Пастири, знајте овој, ер вишњи за милос
душу су вили тој узели, ње липос,
да такој дан и ноћ за дразим не цвили,
без кога није моћ живити тој вили,
коју ће повратит, вјерујте ви мени,
и жалост вам скратит, пастири љувени.
ЉУБМИР
О вишњи, вратите придрагу вил мени,
срцу ми скратите непокој пакљени!
РАДМИО
Тирену Љубмиру а свитло сунце нам,
ружицу румену зеленим планинам!
ЉУБЕНКО
Врат'те нам весеље овоме липости,
оџден'те дресеље од наше младости.
РЕМЕТА
Приклоно сваки вас, пастири гиздави,
к вишњему двигни глас, зла да вас избави,
ки може весеље сада вам повратит
и горко дресеље у радос обратит.
ЉУБМИР
У огањ постављам горуште љубави
ме срце, ким справљам и у сни и јави
вас вишње хвалити, Тирену кад мени
будете вратити у гори зелени.
РАДМИО
Лиру вам овај сад, о вишњи, даривам
уз коју већ никад спијевати не имам
нег када хвалити будем вашу крипос,
којоме вратити можете овуј липос.
ЉУБЕНКО
Све пјесни које ја служећи нехарној
у вјетар метах тја, - вишњи, ви знате тој, -
у хвалу у вашу сад хоћу обратит,
а лијепу вил нашу хотјејте нам вратит!
РАДМИО
Љубмиру Тирену а свитло сунце нам,
сву радос љувену вратите планинам!
ИЗ НЕБА ГЛАС
Завјете примамо, пастири љувени,
а душу враћамо прилијепој Тирени.
Овди се вила упоравља, а ремета говори:
РЕМЕТА
Ото вам гиздава Тирена, пастири!
Богу хвала и слава који вас самири.
I збогом!
ЉУБМИР
Госпоје Тирено!
ВИЛА
Драги мој
Љубмиру!
ЉУБМИР
Ово је приверни слуга твој!
Четврти призор
уредиМИЉЕНКО
Госпоје гиздава, Миљенко слуга твој
у руке тве дава притужни живот свој;
без тебе живити, госпоје, не море!
ЉУБМИР
Стан' тамо, чујеш ти, дивјаче од горе!
МИЉЕНКО
Што тискаш? Вила тај моја је гопоја!
РАДМИО
Бјежи тја, не викај!
МИЉЕНКО
Нећу је оћи ја.
ЉУБЕНКО
Виђу ја, живот твој омрзао теби јес.
РАДАТ
Што бијеш дијете тој? Пробави тај бијес;
тај вила сва твоја неће бит, нека знаш;
наша је госпоја!
ДРАГИЋ
Што људи туј тискаш?
ЉУБМИР
Не штеди дивјаке! Удари, Радмиле!
РАДАТ
Што б'јете јунаке? Које су тој силе?
ЉУБМИР
Сад ћете видити што је по дубрави
несвијесно ходити.
РАДАТ
Ходимо како и ви.
Удари, Драгићу! Страшити немој се,
а, мој добри птићу, Миљенко, не бој се!
Пети призор
Овди добар час бој бију, уто изиду три сатири и на њих ударе, и у троје бој бију, а вила им из горе говори, на ријечи од које се уставе.
ВИЛА
Љувени пастири, избрана младости,
и ви сви сатири, планинска радости,
вај, што тој чините? Хоће ли разум тој,
али бојем мните у гори стећ покој?
Човјече, што с миром без боја мож' имат,
никада с немиром не имаш тој искат.
Ако се цић мене бијете, љувени,
ово вам Тирене у гори зелени.
Оџден'те зли немир од ваше младости,
а прим'те божји мир пун сваке радости.
Ја вам ћу вила дат дарове теј сада
ке не бисте питат умјели никада:
пастиром вас разум од свита и знање,
сатиром памет, ум и љуцко спознање;
осталим даћу свис, да знају на свити
како је у несвис груба ствар живити.
Свакому ћу још дат једну од мо'их сестара,
ку ће вик уживат, ш њом да се истара;
ер многе ја виле сестре имам у води,
прилијепе и миле, које вода роди;
а ја од вас инога не питам нег мира
и вјереника мога, драгога Љубмира.
Овди, будући се од боја уставили, РАДМИО говори:
РАДМИО
Јунаци храбрени, ото вил гиздава
у гори зелени милос вам сво'у дава.
Не би ли боље нам сада бој оставит,
а овим планинам, јунаци, за њом ит?
У рајској липости овеј славне виле
чудне су крипости на свити и силе:
може сваку жалос и свако дресеље
обрнут у радос и у рајско весеље.
Ото нам хоће дат дарове теј сада
ке не бисмо питат умјели никада;
тим, братјо, пођимо за њоме бога рад,
веће се не бијмо, мир буди с нами сад!
САТИР
Мир буди!
САТИР
Мир ћу и ја.
САТИР
Да и ја, брате мој.
РАДАТ
Мир ћу и ја, кад моја госпоја хоће тој.
МИЉЕНКО
Ја ино не желим, јунаци, него мир.
ДРАГИЋ
I ја му се веселим, - зла мрака узми немир!
РЕМЕТА
Велики боже мој, усиона твоја влас
милосни поглед твој обрни сврху нас,
и ови мир потврди кому је свак нас рад.
Боже, не погрди молитву моју сад!
Овди с танцом чине мир, и с танцом одходе за вилом, а КУПИДО излази и говори пуку:
Шести призор
уредиКУПИДО
О ки нас слушате с љубави и с радости,
веће не чека'те сад ове младости;
зач они пођоше њих драгу вил слидит,
а мене ођоше ки владам небо и свит,
да будем молити приклоно сада свих,
да срце примити будете добро њих
и љубав коме сад хотјеше задости
ово бријеме од поклад узвисит радости.
За друго ништар ја, о пуче, нећу рит,
зач сунце, које сја, свитло ће вазда бит;
ненавис не море учинит немила
да ружа од горе нî румена и била.
СВРХА.