Svakomu na saj svit ni bolje umriti
* * *
Svakomu na saj svit nî bolje umriti
ner kad bude u cvit najlipše živiti.
Krostoj da me htîše tamna smrt ulovit,
muka mi ne bîše ner pokoj stanovit.
Nu cić dva uzroka, kada me naskoči,
odveće žestoka bîše mi prid oči:5
zač dobro znah, vilo, jer bi u žalosti
tve ličce pribilo prišlo tamno dosti;
još bi zlatne vlase sve grdo rastrgla,
ter bi ih niza se po zemlji razvrgla,
i grozno suzila dan i noć brez sanka,
a srcem cvilila vinu bez pristanka,10
s uzdahom tužeći i sebe nemilo
nesrićnu čineći, a ne mene, vilo.
Tač svako t' vesel'je znah da bi zginulo
ter se u dresel'je sve svasma svrnulo.
Čudo jer ostah živ, tej misli kad imah,15
ter svakčas boližljiv veću tugu primah
da tač nepokojna ne umre tva mlados
i ti ka s' dostojna za rajsku svu rados.
Vilo, moljah Boga kroz ovi još uzrok
života jur moga da prodlji za mal rok,20
dokle te zagrlim i s tobom govoru,
s celovom prihrlim dan i noć ki dvoru.
Zatim priđ' skoro smrt, taj me hip umori,
jakino brzi hrt jelinka u gori;
ar bi mi sad u cvit najbolje umriti,25
kad mi je na saj svit najlipše živiti.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
|
