Свакому на сај свит ни боље умрити
* * *
Свакому на сај свит нî боље умрити
нер кад буде у цвит најлипше живити.
Кростој да ме хтîше тамна смрт уловит,
мука ми не бîше нер покој становит.
Ну цић два узрока, када ме наскочи,
одвеће жестока бîше ми прид очи:5
зач добро знах, вило, јер би у жалости
тве личце прибило пришло тамно дости;
још би златне власе све грдо растргла,
тер би их низа се по земљи развргла,
и грозно сузила дан и ноћ брез санка,
а срцем цвилила вину без пристанка,10
с уздахом тужећи и себе немило
несрићну чинећи, а не мене, вило.
Тач свако т' весел'је знах да би згинуло
тер се у дресел'је све свасма сврнуло.
Чудо јер остах жив, теј мисли кад имах,15
тер свакчас болижљив већу тугу примах
да тач непокојна не умре тва младос
и ти ка с' достојна за рајску сву радос.
Вило, мољах Бога кроз ови још узрок
живота јур мога да продљи за мал рок,20
докле те загрлим и с тобом говору,
с целовом прихрлим дан и ноћ ки двору.
Затим приђ' скоро смрт, тај ме хип умори,
јакино брзи хрт јелинка у гори;
ар би ми сад у цвит најбоље умрити,25
кад ми је на сај свит најлипше живити.
|
|
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.
|
