Kad god zazvah ime svoje,
bog, mâ pravda, uslišî me
i razpregnu srce moje
tiesno jadim neizbrojnime.
Ah smiluj se i sad meni. 5
о priliepa diko od nebi.
ter usliši glas molbeni
i mê suze pri potrebi.
О umrli, dokle ćete
usioni srcem biti? 10
Čemu ćete sjene klete
i laživi sviet ljubiti?
Boga htjejte, boga ištite,
znajuć da tko privišnjemu
posvećen je, čudnovite 15
dare prima sveđ po njemu.
Tiem, er čistu mû požudu
posvetih mu, htjenje i misli,
plač moj čuje, kad god budu
najveće me tuge stisli. 20
Srčite se na vrlinu
grieha, kî vas s neba odmeće.
Bješte propas i krivinu
i nemojte griešit veće.
Misô, kâ vam na um doći 25
bude u srcu ter prostre se,
izkušajte i u samoći,
u ložnicah skrušite se.
Svak ufanje svo'e postavi
vječnu u ljubav, ka vas ište; 30
prikažite vjerni i pravi
njoj od srca svetilište.
Vele mnozi, pakla gori.
srnuć sliepi put poraza:
„Odkud znamo što jes gori? 35
tko nam rajska dobra ukaza?"
Ah toj za znat, od razloga
dosta 'e čovjek da ne bježi,
kiem, kô zrakom lica tvoga,
nas, о stvorče, zabilježî. 40
Ter otajstva pokli od tega
znanje mi si podô očito,
о moj raju, vrhu svega
radujem se plemenito.
Oni biesne van načina, 45
er ti uzmnožî njih odveće
plodom svojieh od baština
i nestavne darim sreće.
A ja trajuć mir priblagi
s tobom vernieh ljudî u broju, 50
prigrlit ću sanak dragi
vazda tihom u pokoju.
Sâm ti, о ćaćko milostivi,
mene utvrdî sred ufanja,
da pri svakoj suprotivi 55
mê se srce u te uklanja.
Ocu, sinu, duhu — trima,
jedna hvala, čas i dika,
kô bî. kô jes. kô bit ima
od početka do vik vikâ.
