Кад год зазвах име своје,
бог, мâ правда, услишî ме
и разпрегну срце моје
тиесно јадим неизбројниме.
Ах смилуј се и сад мени. 5
о прилиепа дико од неби.
тер услиши глас молбени
и мê сузе при потреби.
О умрли, докле ћете
усиони срцем бити? 10
Чему ћете сјене клете
и лаживи свиет љубити?
Бога хтјејте, бога иштите,
знајућ да тко привишњему
посвећен је, чудновите 15
даре прима свеђ по њему.
Тием, ер чисту мû пожуду
посветих му, хтјење и мисли,
плач мој чује, кад год буду
највеће ме туге стисли. 20
Срчите се на врлину
гриеха, кî вас с неба одмеће.
Бјеште пропас и кривину
и немојте гриешит веће.
Мисô, кâ вам на ум доћи 25
буде у срцу тер простре се,
изкушајте и у самоћи,
у ложницах скрушите се.
Свак уфање сво'е постави
вјечну у љубав, ка вас иште; 30
прикажите вјерни и прави
њој од срца светилиште.
Веле мнози, пакла гори.
срнућ слиепи пут пораза:
„Одкуд знамо што јес гори? 35
тко нам рајска добра указа?"
Ах тој за знат, од разлога
доста 'е човјек да не бјежи,
кием, кô зраком лица твога,
нас, о створче, забиљежî. 40
Тер отајства покли од тега
знање ми си подô очито,
о мој рају, врху свега
радујем се племенито.
Они биесне ван начина, 45
ер ти узмножî њих одвеће
плодом својиех од баштина
и неставне дарим среће.
А ја трајућ мир приблаги
с тобом верниех људî у броју, 50
пригрлит ћу санак драги
вазда тихом у покоју.
Сâм ти, о ћаћко милостиви,
мене утврдî сред уфања,
да при свакој супротиви 55
мê се срце у те уклања.
Оцу, сину, духу — трима,
једна хвала, час и дика,
кô бî. кô јес. кô бит има
од почетка до вик викâ.
