PJESAN 122
Onojzi da se da, za ku ja umiru,
ka ljubav nikada ne pozna ni viru.
Sve što si iskala, gospoje nevjerna,
napuno s' imala, ostani sad mirna.
Zlo mi si željela ma mlados da ima, 5
još ga si hotjela vidjeti očima.
Sve ti je toj bilo, neg ako jošter hoć'
vidjeti, ma vilo, da budu na smrt doć',
neka znaš, do malo biti će milos ta,
za što mi ostala nie mrva života; 10
sinošnji er mi nož tuj mi da bol'jezan,
ku sama poznat' mož', ako znaš ljuvezan.
Nu cienim, ljuven stril u srcu tvom nikad,
gospoje, nije bil, tiem ne mož' znat' moj jad.
Meni je smrt mila, po kli znam, da si ti 15
toj vazda želila očima vidjeti,
jeda mi skoro da višnji bog tuj milos,
da moja smrt sada samiri tvu lipos.
Ako li ti što mož', pogodi tvoj volji
uzamši bridak nož, dodji me zakolji; 20
ter se ćeš od toga po družbi hvalit' moć'
kako si jednoga činila na smrt doć'.
Molim te, iždeni, gospoje, vas jed taj
najbrže na meni, i s bogom ostavaj!
Ovo ti rob piše, ki za te umire, 25
koji ti pun biše ljubavi i vire.
