ПЈЕСАН 122
Онојзи да се да, за ку ја умиру,
ка љубав никада не позна ни виру.
Све што си искала, госпоје невјерна,
напуно с' имала, остани сад мирна.
Зло ми си жељела ма младос да има, 5
још га си хотјела видјети очима.
Све ти је тој било, нег ако јоштер хоћ'
видјети, ма вило, да буду на смрт доћ',
нека знаш, до мало бити ће милос та,
за што ми остала ние мрва живота; 10
синошњи ер ми нож туј ми да бол'језан,
ку сама познат' мож', ако знаш љувезан.
Ну циеним, љувен стрил у срцу твом никад,
госпоје, није бил, тием не мож' знат' мој јад.
Мени је смрт мила, по кли знам, да си ти 15
тој вазда желила очима видјети,
једа ми скоро да вишњи бог туј милос,
да моја смрт сада самири тву липос.
Ако ли ти што мож', погоди твој вољи
узамши бридак нож, додји ме закољи; 20
тер се ћеш од тога по дружби хвалит' моћ'
како си једнога чинила на смрт доћ'.
Молим те, иждени, госпоје, вас јед тај
најбрже на мени, и с богом оставај!
Ово ти роб пише, ки за те умире, 25
који ти пун бише љубави и вире.
