Moji kasniji poduhvati
| ←Moji prvi izumiteljski napori | Moji kasniji poduhvati - Otkriće obratnog magnetnog polja Pisac: Nikola Tesla Moji izumi |
Otkriće Teslinog kalema i transformatora→ |
Kad mi je bilo deset godina, pošao sam u Realnu gimnaziju, novu i sasvim pristojno opremljenu. U kabinetu za fiziku nalazili su se razni modeli klasičnih naučnih aparata, električnih i mehaničkih. Demonstracije i eksperimenti koje su povremeno vršili naši nastavnici su me očarali i nesumnjivo su bili snažan podstrek mom izumiteljstvu. Isto tako, strasno sam voleo matematiku i često sam od profesora dobijao pohvale za brzo računanje. A tu brzinu pripisujem odgovarajućoj lakoći da vizuelno zamišljam brojke i računske radnje, ali ne na uobičajen intuitivni način, već kao i u stvarnom životu. Do izvesnog stepena složenosti bilo mi je savršeno svejedno da li sam ih napisao na tabli ili sam ih zamislio u mašti. Ali, slobodno crtanje kome je bilo posvećeno dosta časova bilo mi je dosadno i teško sam ga podnosio. Bilo je to prilično neobično, jer se većina članova moje porodice isticala u crtanju. Možda je moja odbojnost jednostavno dolazila od sklonosti da slobodno razmišljam. Da nije bilo nekoliko izuzetno glupih dečaka, koji zaista nisu znali ništa da rade, moje ocene iz tog predmeta bi bile najgore. Pošto je prema tada važećem obrazovnom programu crtanje bilo obavezno, bila je to ozbiljna poteškoća. Ovaj nedostatak je pretio da ugrozi celu moju karijeru i moj otac je imao ozbiljne teškoće da me progura iz razreda u razred.
U drugom razredu iste škole bio sam opsednut idejom da pomoću stalnog vazdušnog pritiska stvorim kretanje. Događaj s pumpom koji sam ranije opisao raspalio je moju mladalačku maštu i izazvao u meni utisak o neograničenim mogućnostima bezvazdušnog prostora. Želja da ovladam ovom neiscrpnom energijom dovela me je u grozničavo stanje, ali sam dugo lutao u mraku. Ipak su se, konačno, moja nastojanja iskazala u vidu jednog pronalaska koji je trebalo da mi omogući da izvedem ono što se nijedan drugi smrtnik nije usudio da pokuša. Zamislite cilindar koji se slobodno okreće, oslanjajući se na dva ležišta i koji je delimično oklopljen preciznim paralelopipednim sudom. Nepokrivenu stranu suda zatvara pregrada, tako da cilindrični segment u zatvorenom prostoru deli tu šupljinu na dva odeljka koja međusobno potpuno razdvajaju klizni spojevi koji ne propuštaju vazduh. Ako se jedan od pomenutih odeljaka zapečati i jednom zauvek iz njega izvuče vazduh, a drugi ostavi otvoren, uslediće stalna rotacija cilindra, bar sam ja tako pretpostavljao. Zatim sam konstruisao takav model od drveta, sastavio ga veoma pažljivo i kada sam pumpom izvukao vazduh iz jednog njegovog dela i sopstvenim očima opazio da postoji tendencija ka okretanju, pomahnitao sam od radosti. Mehaničko letenje je bilo jedno od stvari koje sam želeo da izvedem, mada sam još bio obeshrabren sećanjem na jedan nezgodan pad, kada sam sa otvorenim kišobranom skočio sa krova kuće. Svakoga dana sam se u mislima prebacivao kroz vazduh do udaljenih mesta, ali mi nije bilo jasno kako mi to polazi za rukom. Sada sam imao nešto konkretno - leteću mašinu koja je imala samo rotirajuću osovinu, pokretna krila i - vakuum neiscrpne snage. Od tada sam svakog dana izvodio svoje vazdušne uzlete u udobnom i raskošnom vozilu kakvo bi dolikovalo caru Solomonu (Solomon). Prošlo je mnogo godina dok sam shvatio da atmosferski pritisak deluje na površinu cilindra pod pravim uglom i da je slabi rotacioni efekat koji sam opazio posledica upuštanja vazduha. Mada sam do tog saznanja došao postepeno, doživeo sam ga kao bolan udarac. Samo što sam završio školovanje u Realnoj gimnaziji savladala me je opasna bolest ili - bolje reći - više njih i moje zdravstveno stanje je postalo tako kritično da su i sami lekari digli ruke od mene. U tom periodu sam mogao neprekidno da čitam, nabavljao sam knjige iz Javne biblioteke, koja je bila zapuštena i meni je povereno da razvrstavam knjige i izrađujem kataloge. Jednoga dana uručeno mi je nekoliko tomova savremene književnosti, koja se razlikovala od svega onoga što sam do tada pročitao i toliko me je zanela da sam sasvim zaboravio svoje beznadežno stanje. Bila su to prva dela Marka Tvena (Mark Twain) kojima verovatno dugujem čudesno oporavljanje koje je usledilo. Dvadeset pet godina docnije, kada sam upoznao gospodina Klemensa (Clements) i kada smo postali prijatelji, ispričao sam mu to svoje iskustvo i sa zaprepašćenjem sam gledao tog velikog majstora smeha kako plače.
Školovanje sam nastavio u Višoj realnoj gimnaziji u Karlovcu u Hrvatskoj, gde je živela jedna od mojih tetaka. Ona je bila otmena dama, Žena jednog pukovnika, veterana, učesnika mnogih bitaka. Nikad neću zaboraviti tri godine provedene u njihovom domu. Nijedna tvrđava u toku rata nije imala strožu disciplinu. Hranili su me kao kanarinca. Svi obroci su bili veoma kvalitetni i izvrsno pripremljeni ali količinski nedovoljni hiljadu posto. Režnjevi šunke, koje je sekla moja tetka, bili su kao flis papir. Čim bi pukovnik stavio na moj tanjir neki poveći komad, tetka bi ga zgrabila i uzrujano se obratila mužu: ”Pazi šta radiš. Niko je veoma nežnog zdravlja.“ Bio sam proždrljiv i patio sam kao Tantal, ali sam živeo u atmosferi prefinjenog i umetničkog ukusa, što je svakako bilo neuobičajeno za ono doba i prilike. Zemlja je bila ravničarska i močvarna, malarijska groznica me nikako nije napuštala i pored ogromnih količina kinina koje sam uzimao. Povremeno bi se reka izlivala i u kuće dovodila vojsku pacova koji su proždirali sve, čak i vence ljutih paprika. Meni su ove štetočine bile dobrodošla zabava. Na razne načine sam proređivao njihove redove, što mi je donelo nezavidan ugled pacolovca. Najzad se ipak i moje školovanje završilo i nevolje okončale. Dobio sam matursko svedočanstvo koje me je dovelo do životne raskrsnice.
U toku svih tih godina moji roditelji su ostali nepokolebivi u svojoj odluci da me nateraju da se prihvatim svešteničkog poziva, a sama me je pomisao na to užasavala. Bio sam veoma zainteresovan za elektricitet pod velikim uticajem svoga profesora fizike, umnog čoveka, koji je često demonstrirao osnovne zakone na aparatima koje je sam izumeo. Od njegovih izuma sećam se jednog u obliku slobodno rotirajuće sijalice obmotane aluminijumskom folijom, koja se brzo okretala kada je bila povezana sa elektrostatičkom mašinom. Nemoguće mi je da potpuno objasnim silinu osećanja koje me je obuzimalo dok sam prisustvovao izvođenju ovih tajanstvenih pojava. Svaki utisak je stvarao na hiljade odjeka u mojoj svesti. Želeo sam da saznam što više o toj čudesnoj sili. Žudeo sam za eksperimentima, za istraživanjima, i predao sam se sudbini teška srca. Upravo kada sam se pripremao za dugo putovanje kući primio sam vest da otac želi da idem u lov. Bio je to čudan zahtev, s obzirom na to da je on uvek bio protiv ove vrste sporta. Ali nekoliko dana kasnije doznao sam da u našem kraju hara kolera i iskoristivši priliku, vratio sam se u Gospić, ne obazirući se na želje svojih roditelja. Neverovatno je koliko su ljudi malo znali o uzrocima ovog zla koje se pojavljivalo u zemlji svakih petnaest do dvadeset godina. Verovali su da se smrtonosni uzročnici prenose vazduhom i ispunjavaju ga oštrim mirisima i dimom. U međuvremenu su ljudi pili zagađenu vodu i masovno umirali. Razboleo sam se od te strašne bolesti prvog dana po povratku i mada sam preživljavao krize, devet meseci sam bio vezan za postelju, gotovo nepokretan. Sva moja životna energija je bila potpuno iscrpena i po drugi put sam se našao na samrti. U jednom od samrtnih trenutaka, za koje su mislili da su mi poslednji, otac je uleteo u moju sobu. Još uvek pamtim njegovo bledo lice dok je pokušavao da me razveseli, nesigurnim glasom. Rekoh mu: ”Možda bih mogao da se oporavim, ako mi dopustiš da studiram tehniku.” ”Ići ćeš u najbolju tehničku školu na svetu”, odgovorio mi je svečano, a znao sam da tako i misli. Veliki teret mi je pao sa srca, ali olakšanje bi stiglo prekasno da ne beše jednog čudotvornog leka, koji se dobijao dugim kuvanjem jedne posebne vrste pasulja. Na ogromno zaprepašćenje svih, vratio sam se u život, kao drugi Lazar. Otac je uporno zahtevao da provedem godinu dana u kretanju na čistom vazduhu što sam nerado prihvatio. Najveći deo vremena sam lutao planinama natovaren lovačkom opremom i zavežljajem knjiga. Ovaj dodir sa prirodom mi je osvežio i dušu i telo. Razmišljao sam, planirao i započeo mnoge ideje koje su po pravilu bile varljive. Moja vizija je bila jasna, ali sam principe poznavao vrlo ograničeno. U jednom od svojih izuma nameravao sam da pošaljem pisma i pakete preko mora kroz cevi položene na dno u sfernim posudama koje bi mogle da izdrže hidraulički pritisak. Pumpna stanica koja je trebalo da potiskuje vodu kroz cev bila je tačno proračunata i nacrtana i sve ostale pojedinosti su bile detaljno razrađene. Propust je samo bio u jednom beznačajnom detalju, koji nije imao uticaja, a kojim nisam hteo da se bavim. Pretpostavio sam proizvoljnu brzinu vode, i to veliku, i na svoje zadovoljstvo došao do zapanjujuće uspešne naprave dokazane nepogrešivim proračunima. Dalja razmišljanja o otporu proticanju vode kroz cev ipak su me navela da ovaj izum obelodanim.
Moj drugi projekat je bio da konstruišem prsten oko ekvatora, koji bi naravno slobodno plutao, a njegovo okretanje kočile bi sile reakcije i time omogućavale putovanje brzinom od hiljadu milja na sat, što je železnicom bilo neizvodivo. Čitalac će se nasmejati. Plan je bio teško izvodiv, priznaću, ali ni blizu tako loš kao što je bio plan poznatog njujorškog profesora koji je želeo da upumpava vazduh iz vrućih zona u umerene zone, potpuno zaboravljajući na činjenicu da je Bog već stvorio gigantsku mašinu u tu svrhu.
Prema jednom drugom projektu, mnogo važnijem i privlačnijem, trebalo bi da se dobije snaga iz rotacione energije zemaljskih tela. Otkrio sam da su predmeti na površini Zemlje zahvaljujući dnevnoj rotaciji Zemljine kugle naizmenično nošeni translatorno u smeru Zemljinog kretanja i suprotno njemu. Zbog ovoga se javlja promena, koja bi mogla da se iskoristi na najjednostavniji način da se dobije pokretačka snaga u svakom naseljenom delu sveta. Ne mogu da pronađem reči kojima bih iskazao svoje razočaranje kada sam kasnije shvatio da sam u škripcu kao i Arhimed, koji je uzaludno tražio tačku oslonca u svemiru.
Po završetku raspusta, poslali su me na Politehničku školu u Grac u Štajerskoj, koju je moj otac izabrao kao jednu od najstarijih škola i onih koje su uživale najveći ugled. Bio je to trenutak koji sam željno očekivao i počeo sam svoje studije pod dobrim pokroviteljstvom i čvrsto rešen da uspem. Moje prethodno školovanje je bilo iznad proseka, zahvaljujući očevom podučavanju i pruženim mogućnostima. Naučio sam nekoliko jezika i koristio se knjigama iz nekoliko biblioteka sakupljajući iz njih manje-više korisne informacije. A onda sam crvi put mogao da izaberem predmete koji su mi se dopadali i nisam više morao da se gnjavim sa slobodnim crtanjem. Odlučio sam da iznenadim svoje roditelje i tokom cele prve godine ustajao sam svakoga dana u tri ujutru i radio ceo dan do jedanaest sati noću, nedeljom i praznikom. Pošto je većina mojih kolega studenata shvatala stvari olako, prirodno je da su moji rezultati nadmašili ostale. U toku te godine položio sam devet ispita i profesori su smatrali da zaslužujem ocene više od najboljih. Naoružan njihovim laskavim svedočanstvima, otišao sam kući na kratak odmor, očekujući trijumf, ali me je uvredilo to što je moj otac smatrao nevažnim ove teško stečene počasti. To je gotovo ubilo moju ambiciju; ali kasnije kada je otac umro, potreslo me je kada sam našao zavežljaj pisama, koja su mu moji profesori pisali predlažući mu da me ispiše sa fakulteta, ukoliko neće da se ubijem prekomernim radom. Kasnije sam se uglavnom posvetio studijama fizike, mehanike i matematike, provodeći slobodno vreme u biblioteci. Imao sam pravu maniju da završim sve što sam započeo, što mi je vrlo često zadavalo muke. Jednom prilikom, počeo sam da čitam Voltera, i kada sam shvatio da postoji približno sto sitno štampanih velikih tomova, koje je ovaj monstrum napisao, ispijajući sedamdeset i dve šoljice crne kafe na dan, uhvatio me je očaj. Morao sam taj posao da završim, ali kada sam odložio i poslednju knjigu, bio sam veoma srećan i rekao sebi: “Nikad više.”
Moje isticanje na prvoj godini donelo mi je naklonost i prijateljstvo nekoliko profesora. Među njima su bili profesor Rogner (Rogner) koji je predavao aritmetiku i geometriju, profesor Pešl (Poeschl), koji je držao katedru za teoretsku i eksperimentalnu fiziku i doktor Ale (Allé) koji je predavao integralni račun i specijalizovao se za diferencijalne jednačine. Ovaj naučnik je bio najbriljantniji predavač koga sam ikada slušao. On se naročito zainteresovao za moje napredovanje i često bi ostajao u slušaonici sat ili dva duže, zadavajući mi da rešim teške zadatke, u čemu sam ja uživao. Njemu sam objasnio leteću mašinu koju sam zamislio, ne kao izum iz mašte, već kao izum zasnovan na temeljnim naučnim principima koji se mogu ostvariti primenom moje turbine i brzo podariti svetu. Oba profesora, i Rogner i Pešl bili su radoznali ljudi. Prvi se izražavao na neobičan način, svaki put kada bi progovarao bila je to galama posle koje je sledila duga zbunjujuća pauza. Profesor Pešl je bio metodičan i savršeno temeljan Nemac. Imao je ogromna stopala i ruke kao medveđe šape, ali je sve svoje eksperimente izvodio tako vešto, precizno kao časovnik, bez greške. Na drugoj godini studija dobili smo Gramov (Gramme) dinamo iz Pariza koji je imao pljosnate magnete u obliku potkovice i žicom namotanu armaturu sa komutatorom. Po priključenju su se pokazivali različiti strujni efekti. Dok je profesor Petl izvodio eksperimente, puštajući mašinu da radi kao motor, četkice su pravile probleme proizvodeći jake varnice i ja sam zapazio da bi možda bilo moguće pokretati motor bez četkica. Ali on je rekao da to nije moguće i ukazao mi je počast tako što je održao predavanje o toj temi, i zaključujući na kraju je rekao: ”Možda će gospodin Tesla da uradi velike stvari, ali mu sigurno neće uspeti da uradi ovo. To bi bilo isto kao kada bi se jedna konstantna privlačna sila kao što je gravitacija preobratila u rotacionu. To je perpetuum mobile, nemoguća ideja.“ Ali instinkt je nešto što prevazilazi znanje. Mi nesumnjivo imamo finija nervna vlakna, koja nam omogućavaju da osetimo istinu tamo gde su logičko zaključivanje ili bilo koji svesni umni napor uzaludni. Neko vreme sam se kolebao, impresioniran profesorovim autoritetom, ali ubrzo sam shvatio da sam u pravu i prihvatio sam se ovog zadatka, sa svim žarom i beskrajnim mladalačkim samopouzdanjem.
Počeo sam tako što sam prvo u svojoj glavi zamislio mašinu jednosmerne struje puštajući je da radi i menjajući tok struje u armaturi. Onda bih zamislio alternator i istraživao procese koji se slično odvijaju. U sledećem koraku bih zamislio sisteme koji se sastoje od motora i generatora i povezivao ih na različite načine. Slike koje sam zamišljao meni su bile sasvim stvarne i opipljive. Ostatak moga školovanja u Gracu je prošao u intenzivnim ali uzaludnim naporima ove vrste i skoro sam došao do zaključka da je ovaj problem nerešiv. Godine 1880. otišao sam u Prag, u Čehoslovačku, da udovoljim očevoj želji da svoje obrazovanje završim na tamošnjem univerzitetu. U tom gradu sam napravio odlučujući napredak, tako što sam odvojio komutator od mašine i proučavao ovaj fenomen iz novog ugla, ali još uvek bez rezultata. Sledeće godine, iznenada sam promenio svoj pogled na život. Shvatio sam da moji roditelji podnose ogromnu žrtvu zbog mene i rešio sam da ih oslobodim tog tereta. Talas telefonije koji je zahvatio Ameriku upravo je stigao na evropski kontinent i takav sistem je trebalo da bude instalisan u Budimpešti, u Mađarskoj. Bila je to idealna prilika, utoliko pre što je jedan prijatelj naše porodice bio na čelu tog poduhvata. Tada sam pretrpeo potpuni slom nerava koji sam već ranije spomenuo. Ono kroz šta sam ja prošao u tom periodu bolesti, prosto je neverovatno. Imao sam uvek izvanredan vid i sluh. Jasno sam mogao da razaberem predmete u daljini onda kada drugi nisu mogli da vide ni njihove obrise. U detinjstvu sam uspeo nekoliko puta da spasem od požara kuće suseda tako što sam čuo ono tiho pucketanje koje njima nije ometalo san i dozvao pomoć.
Godine 1899, kada sam prešao četrdesetu godinu i svoje eksperimente izvodio u Koloradu, bio sam u stanju da savršeno jasno čujem prasak gromova na udaljenosti od 550 milja. Granica slušne moći mojih mladih asistenata jedva je prelazila 150 milja. To znači da je moje čulo sluha bilo trinaest puta osetljivije od njihovog, mada sam u to vreme, tako reći, bio gluv kao top u poređenju sa oštrinom sluha koju sam imao u doba nervne napetosti. U Budimpešti sam mogao da čujem otkucaje časovnika, koji se nalazio u sobi trećoj od moje. Sletanje muve na sto moje uvo bi primalo kao tup udar. Zvuk kočije koja bi prolazila nekoliko milja daleko potresao bi čitavo moje telo. Prasak lokomotive udaljene dvadeset do trideset milja zaljuljao bi klupu ili stolicu na kojoj sam sedeo tako jako da bih osetio nesnosan bol. Tlo pod mojim nogama je neprestano podrhtavalo. Bio sam prinuđen da ispod svoje postelje podmećem gumene jastuke da bih se bar malo odmorio. Zaglušujuća buka iz daleka i izbliza naličila mi je na nejasno izgovorene reči, koje bi me prepale da nisam bio u stanju da ih raščlanim na njihove sastavne komponente. Sunčevi zraci, koji su u razmacima bili prekidani, izazivali bi tako snažan potres u mom mozgu da bi me ošamutili. Morao sam sakupiti svu snagu volje da prođem ispod mosta ili neke građevine, jer bih prolazeći osetio neverovatan pritisak na lobanju. U mraku su moja čula bila osetljiva kao u slepog miša i mogao sam da razaznam postojanje nekog predmeta na udaljenosti od 12 stopa čudnim osećanjem jeze na čelu. Puls mi je varirao od nekoliko do dvesta šezdeset otkucaja; i svaki deo moga tela se trzao i drhtao, što sam najteže podnosio. Jedan ugledan lekar mi je odredio veliku dnevnu dozu kalijum-bromida, proglasio je moju boljku jedinstvenom i neizlečivom. Večito ću žaliti što u to vreme nisam otišao na posmatranje kod specijaliste fiziologa i psihologa. Grčevito sam se borio za život, ali nisam verovao da ću se oporaviti. Može li iko poverovati da se tako beznadežna telesna olupina može preobraziti u čoveka zapanjujuće snage i žilavosti, čoveka koji može da radi trideset i osam godina, skoro bez dana odmora, a da i dalje ostane telesno i duhovno krepak i svež. Tako je bilo sa mnom. Snažna želja za životom i nastavkom rada uz pomoć odanog prijatelja i atlete, učinila je čudo. Zdravlje mi se povratilo, a sa njim i krepkost uma. Kada sam se ponovo vratio rešavanju problema, gotovo sam zažalio što će se borba tako brzo okončati. Imao sam energije napretek. Kada sam prihvatao neki zadatak, nisam to činio sa rešenošću koja je svojstvena običnim ljudima. Za mene je to bio sveti zavet, pitanje života i smrti. Znao sam da ću stradati ako ne uspem. Sada sam osetio da je bitka dobijena. Negde duboko u svesti nalazilo se rešenje, ali još nisam mogao da nađem način da ga izrazim. Jedno popodne, koje ću uvek pamtiti, uživao sam u šetnji po gradskom parku sa svojim prijateljem i recitovao poeziju. U to vreme znao sam napamet cele knjige, od reči do reči. Jedna od njih je bila i Geteov (Johan Wolfgang Goethe) Faust. Sunce koje je zalazilo podsetilo me je na čuveni odlomak:
Sie rückt und weicht, der Tag ist überlebt,
Dort eilt Me hin und fördert neues Leben.
Oh, dass kein Flügel mich vot Boden hebt
Ihr nach und immer nach zu streben!
Ein schöner Traum indessen sie entweicht,
Ach, zu des Geistes Flügeln wird so leicht
Kein körperlicher Flügel sich gesellen!
Dok sam izgovarao ove nadahnjujuće reči, sinula mi je ideja, i u trenutku sam otkrio istinu. Štapom sam nacrtao dijagram u pesku, koji je moj pratilac savršeno shvatio i koji sam šest godina kasnije izložio u svome govoru u Američkom institutu elektroinženjera. Slike koje sam video bile su čudesno oštre i jasne i imale čvrstinu metala ili kamena, u tolikoj meri da sam mu rekao: “ Pogledaj moj motor. Pazi kako ću sada da ga pokrenem u suprotnom smeru.“ Ne mogu da opišem svoja osećanja. Da je Pigmalion video svoju statuu kako oživljava, ne bi mogao biti potreseniji. Hiljadu tajni prirode na koje sam mogao da nabasam, dao bih za ovu jednu tajnu, koju sam od nje oteo, uprkos svim čudima i opasnostima po svoj opstanak.
Izvori uredi
- Antologija srpske književnosti [1]
|