Моји каснији подухвати

Moји каснији подухвати - Откриће обратног магнетног поља
Писац: Никола Тесла
Моји изуми

Откриће Теслиног калема и трансформатора→

Кад ми је било десет година, пошао сам у Реалну гимназију, нову и сасвим пристојно опремљену. У кабинету за физику налазили су се разни модели класичних научних апарата, електричних и механичких. Демонстрације и експерименти које су повремено вршили наши наставници су ме очарали и несумњиво су били снажан подстрек мом изумитељству. Исто тако, страсно сам волео математику и често сам од професора добијао похвале за брзо рачунање. А ту брзину приписујем одговарајућој лакоћи да визуелно замишљам бројке и рачунске радње, али не на уобичајен интуитивни начин, већ као и у стварном животу. До извесног степена сложености било ми је савршено свеједно да ли сам их написао на табли или сам их замислио у машти. Али, слободно цртање коме је било посвећено доста часова било ми је досадно и тешко сам га подносио. Било је то прилично необично, јер се већина чланова моје породице истицала у цртању. Можда је моја одбојност једноставно долазила од склоности да слободно размишљам. Да није било неколико изузетно глупих дечака, који заиста нису знали ништа да раде, моје оцене из тог предмета би биле најгоре. Пошто је према тада важећем образовном програму цртање било обавезно, била је то озбиљна потешкоћа. Овај недостатак је претио да угрози целу моју каријеру и мој отац је имао озбиљне тешкоће да ме прогура из разреда у разред.

У другом разреду исте школе био сам опседнут идејом да помоћу сталног ваздушног притиска створим кретање. Догађај с пумпом који сам раније описао распалио је моју младалачку машту и изазвао у мени утисак о неограниченим могућностима безваздушног простора. Жеља да овладам овом неисцрпном енергијом довела ме је у грозничаво стање, али сам дуго лутао у мраку. Ипак су се, коначно, моја настојања исказала у виду једног проналаска који је требало да ми омогући да изведем оно што се ниједан други смртник није усудио да покуша. Замислите цилиндар који се слободно окреће, ослањајући се на два лежишта и који је делимично оклопљен прецизним паралелопипедним судом. Непокривену страну суда затвара преграда, тако да цилиндрични сегмент у затвореном простору дели ту шупљину на два одељка која међусобно потпуно раздвајају клизни спојеви који не пропуштају ваздух. Ако се један од поменутих одељака запечати и једном заувек из њега извуче ваздух, а други остави отворен, уследиће стална ротација цилиндра, бар сам ја тако претпостављао. Затим сам конструисао такав модел од дрвета, саставио га веома пажљиво и када сам пумпом извукао ваздух из једног његовог дела и сопственим очима опазио да постоји тенденција ка окретању, помахнитао сам од радости. Механичко летење је било једно од ствари које сам желео да изведем, мада сам још био обесхрабрен сећањем на један незгодан пад, када сам са отвореним кишобраном скочио са крова куће. Свакога дана сам се у мислима пребацивао кроз ваздух до удаљених места, али ми није било јасно како ми то полази за руком. Сада сам имао нешто конкретно - летећу машину која је имала само ротирајућу осовину, покретна крила и - вакуум неисцрпне снаге. Од тада сам сваког дана изводио своје ваздушне узлете у удобном и раскошном возилу какво би доликовало цару Соломону (Solomon). Прошло је много година док сам схватио да атмосферски притисак делује на површину цилиндра под правим углом и да је слаби ротациони ефекат који сам опазио последица упуштања ваздуха. Мада сам до тог сазнања дошао постепено, доживео сам га као болан ударац. Само што сам завршио школовање у Реалној гимназији савладала ме је опасна болест или - боље рећи - више њих и моје здравствено стање је постало тако критично да су и сами лекари дигли руке од мене. У том периоду сам могао непрекидно да читам, набављао сам књиге из Јавне библиотеке, која је била запуштена и мени је поверено да разврставам књиге и израђујем каталоге. Једнога дана уручено ми је неколико томова савремене књижевности, која се разликовала од свега онога што сам до тада прочитао и толико ме је занела да сам сасвим заборавио своје безнадежно стање. Била су то прва дела Марка Твена (Маrk Twain) којима вероватно дугујем чудесно опорављање које је уследило. Двадесет пет година доцније, када сам упознао господина Клеменса (Clements) и када смо постали пријатељи, испричао сам му то своје искуство и са запрепашћењем сам гледао тог великог мајстора смеха како плаче.

Школовање сам наставио у Вишој реалној гимназији у Карловцу у Хрватској, где је живела једна од мојих тетака. Она је била отмена дама, Жена једног пуковника, ветерана, учесника многих битака. Никад нећу заборавити три године проведене у њиховом дому. Ниједна тврђава у току рата није имала строжу дисциплину. Хранили су ме као канаринца. Сви оброци су били веома квалитетни и изврсно припремљени али количински недовољни хиљаду посто. Режњеви шунке, које је секла моја тетка, били су као флис папир. Чим би пуковник ставио на мој тањир неки повећи комад, тетка би га зграбила и узрујано се обратила мужу: ”Пази шта радиш. Нико је веома нежног здравља.“ Био сам прождрљив и патио сам као Тантал, али сам живео у атмосфери префињеног и уметничког укуса, што је свакако било неуобичајено за оно доба и прилике. Земља је била равничарска и мочварна, маларијска грозница ме никако није напуштала и поред огромних количина кинина које сам узимао. Повремено би се река изливала и у куће доводила војску пацова који су прождирали све, чак и венце љутих паприка. Мени су ове штеточине биле добродошла забава. На разне начине сам проређивао њихове редове, што ми је донело незавидан углед пацоловца. Најзад се ипак и моје школовање завршило и невоље окончале. Добио сам матурско сведочанство које ме је довело до животне раскрснице.

У току свих тих година моји родитељи су остали непоколебиви у својој одлуци да ме натерају да се прихватим свештеничког позива, а сама ме је помисао на то ужасавала. Био сам веома заинтересован за електрицитет под великим утицајем свога професора физике, умног човека, који је често демонстрирао основне законе на апаратима које је сам изумео. Од његових изума сећам се једног у облику слободно ротирајуће сијалице обмотане алуминијумском фолијом, која се брзо окретала када је била повезана са електростатичком машином. Немогуће ми је да потпуно објасним силину осећања које ме је обузимало док сам присуствовао извођењу ових тајанствених појава. Сваки утисак је стварао на хиљаде одјека у мојој свести. Желео сам да сазнам што више о тој чудесној сили. Жудео сам за експериментима, за истраживањима, и предао сам се судбини тешка срца. Управо када сам се припремао за дуго путовање кући примио сам вест да отац жели да идем у лов. Био је то чудан захтев, с обзиром на то да је он увек био против ове врсте спорта. Али неколико дана касније дознао сам да у нашем крају хара колера и искористивши прилику, вратио сам се у Госпић, не обазирући се на жеље својих родитеља. Невероватно је колико су људи мало знали о узроцима овог зла које се појављивало у земљи сваких петнаест до двадесет година. Веровали су да се смртоносни узрочници преносе ваздухом и испуњавају га оштрим мирисима и димом. У међувремену су људи пили загађену воду и масовно умирали. Разболео сам се од те страшне болести првог дана по повратку и мада сам преживљавао кризе, девет месеци сам био везан за постељу, готово непокретан. Сва моја животна енергија је била потпуно исцрпена и по други пут сам се нашао на самрти. У једном од самртних тренутака, за које су мислили да су ми последњи, отац је улетео у моју собу. Још увек памтим његово бледо лице док је покушавао да ме развесели, несигурним гласом. Рекох му: ”Можда бих могао да се опоравим, ако ми допустиш да студирам технику.” ”Ићи ћеш у најбољу техничку школу на свету”, одговорио ми је свечано, а знао сам да тако и мисли. Велики терет ми је пао са срца, али олакшање би стигло прекасно да не беше једног чудотворног лека, који се добијао дугим кувањем једне посебне врсте пасуља. На огромно запрепашћење свих, вратио сам се у живот, као други Лазар. Отац је упорно захтевао да проведем годину дана у кретању на чистом ваздуху што сам нерадо прихватио. Највећи део времена сам лутао планинама натоварен ловачком опремом и завежљајем књига. Овај додир са природом ми је освежио и душу и тело. Размишљао сам, планирао и започео многе идеје које су по правилу биле варљиве. Моја визија је била јасна, али сам принципе познавао врло ограничено. У једном од својих изума намеравао сам да пошаљем писма и пакете преко мора кроз цеви положене на дно у сферним посудама које би могле да издрже хидраулички притисак. Пумпна станица која је требало да потискује воду кроз цев била је тачно прорачуната и нацртана и све остале појединости су биле детаљно разрађене. Пропуст је само био у једном безначајном детаљу, који није имао утицаја, а којим нисам хтео да се бавим. Претпоставио сам произвољну брзину воде, и то велику, и на своје задовољство дошао до запањујуће успешне направе доказане непогрешивим прорачунима. Даља размишљања о отпору протицању воде кроз цев ипак су ме навела да овај изум обелоданим.

Мој други пројекат је био да конструишем прстен око екватора, који би наравно слободно плутао, а његово окретање кочиле би силе реакције и тиме омогућавале путовање брзином од хиљаду миља на сат, што је железницом било неизводиво. Читалац ће се насмејати. План је био тешко изводив, признаћу, али ни близу тако лош као што је био план познатог њујоршког професора који је желео да упумпава ваздух из врућих зона у умерене зоне, потпуно заборављајући на чињеницу да је Бог већ створио гигантску машину у ту сврху.

Према једном другом пројекту, много важнијем и привлачнијем, требало би да се добије снага из ротационе енергије земаљских тела. Открио сам да су предмети на површини Земље захваљујући дневној ротацији Земљине кугле наизменично ношени транслаторно у смеру Земљиног кретања и супротно њему. Због овога се јавља промена, која би могла да се искористи на најједноставнији начин да се добије покретачка снага у сваком насељеном делу света. Не могу да пронађем речи којима бих исказао своје разочарање када сам касније схватио да сам у шкрипцу као и Архимед, који је узалудно тражио тачку ослонца у свемиру.

По завршетку распуста, послали су ме на Политехничку школу у Грац у Штајерској, коју је мој отац изабрао као једну од најстаријих школа и оних које су уживале највећи углед. Био је то тренутак који сам жељно очекивао и почео сам своје студије под добрим покровитељством и чврсто решен да успем. Моје претходно школовање је било изнад просека, захваљујући очевом подучавању и пруженим могућностима. Научио сам неколико језика и користио се књигама из неколико библиотека сакупљајући из њих мање-више корисне информације. А онда сам црви пут могао да изаберем предмете који су ми се допадали и нисам више морао да се гњавим са слободним цртањем. Одлучио сам да изненадим своје родитеље и током целе прве године устајао сам свакога дана у три ујутру и радио цео дан до једанаест сати ноћу, недељом и празником. Пошто је већина мојих колега студената схватала ствари олако, природно је да су моји резултати надмашили остале. У току те године положио сам девет испита и професори су сматрали да заслужујем оцене више од најбољих. Наоружан њиховим ласкавим сведочанствима, отишао сам кући на кратак одмор, очекујући тријумф, али ме је увредило то што је мој отац сматрао неважним ове тешко стечене почасти. То је готово убило моју амбицију; али касније када је отац умро, потресло ме је када сам нашао завежљај писама, која су му моји професори писали предлажући му да ме испише са факултета, уколико неће да се убијем прекомерним радом. Касније сам се углавном посветио студијама физике, механике и математике, проводећи слободно време у библиотеци. Имао сам праву манију да завршим све што сам започео, што ми је врло често задавало муке. Једном приликом, почео сам да читам Волтера, и када сам схватио да постоји приближно сто ситно штампаних великих томова, које је овај монструм написао, испијајући седамдесет и две шољице црне кафе на дан, ухватио ме је очај. Морао сам тај посао да завршим, али када сам одложио и последњу књигу, био сам веома срећан и рекао себи: “Никад више.”

Моје истицање на првој години донело ми је наклоност и пријатељство неколико професора. Међу њима су били професор Рогнер (Rogner) који је предавао аритметику и геометрију, професор Пешл (Poeschl), који је држао катедру за теоретску и експерименталну физику и доктор Але (Аllé) који је предавао интегрални рачун и специјализовао се за диференцијалне једначине. Овај научник је био најбриљантнији предавач кога сам икада слушао. Он се нарочито заинтересовао за моје напредовање и честo би остајао у слушаоници сат или два дуже, задавајући ми да решим тешке задатке, у чему сам ја уживао. Њему сам објаснио летећу машину коју сам замислио, не као изум из маште, већ као изум заснован на темељним научним принципима који се могу остварити применом моје турбине и брзо подарити свету. Оба професора, и Рогнер и Пешл били су радознали људи. Први се изражавао на необичан начин, сваки пут када би проговарао била је то галама после које је следила дуга збуњујућа пауза. Професор Пешл је био методичан и савршено темељан Немац. Имао је огромна стопала и руке као медвеђе шапе, али је све своје експерименте изводио тако вешто, прецизно као часовник, без грешке. На другој години студија добили смо Грамов (Gramme) динамо из Париза који је имао пљоснате магнете у облику потковице и жицом намотану арматуру са комутатором. По прикључењу су се показивали различити струјни ефекти. Док је професор Петл изводио експерименте, пуштајући машину да ради као мотор, четкице су правиле проблеме производећи јаке варнице и ја сам запазио да би можда било могуће покретати мотор без четкица. Али он је рекао да то није могуће и указао ми је почаст тако што је одржао предавање о тој теми, и закључујући на крају је рекао: ”Можда ће господин Тесла да уради велике ствари, али му сигурно неће успети да уради ово. То би било исто као када би се једна константна привлачна сила као што је гравитација преобратила у ротациону. То је perpetuum mobile, немогућа идеја.“ Али инстинкт је нешто што превазилази знање. Ми несумњиво имамо финија нервна влакна, која нам омогућавају да осетимо истину тамо где су логичко закључивање или било који свесни умни напор узалудни. Неко време сам се колебао, импресиониран професоровим ауторитетом, али убрзо сам схватио да сам у праву и прихватио сам се овог задатка, са свим жаром и бескрајним младалачким самопоуздањем.

Почео сам тако што сам прво у својој глави замислио машину једносмерне струје пуштајући је да ради и мењајући ток струје у арматури. Онда бих замислио алтернатор и истраживао процесе који се слично одвијају. У следећем кораку бих замислио системе који се састоје од мотора и генератора и повезивао их на различите начине. Слике које сам замишљао мени су биле сасвим стварне и опипљиве. Остатак мога школовања у Грацу је прошао у интензивним али узалудним напорима ове врсте и скоро сам дошао до закључка да је овај проблем нерешив. Године 1880. отишао сам у Праг, у Чехословачку, да удовољим очевој жељи да своје образовање завршим на тамошњем универзитету. У том граду сам направио одлучујући напредак, тако што сам одвојио комутатор од машине и проучавао овај феномен из новог угла, али још увек без резултата. Следеће године, изненада сам променио свој поглед на живот. Схватио сам да моји родитељи подносе огромну жртву због мене и решио сам да их ослободим тог терета. Талас телефоније који је захватио Америку управо је стигао на европски континент и такав систем је требало да буде инсталисан у Будимпешти, у Мађарској. Била је то идеална прилика, утолико пре што је један пријатељ наше породице био на челу тог подухвата. Тада сам претрпео потпуни слом нерава који сам већ раније споменуо. Оно кроз шта сам ја прошао у том периоду болести, просто је невероватно. Имао сам увек изванредан вид и слух. Јасно сам могао да разаберем предмете у даљини онда када други нису могли да виде ни њихове обрисе. У детињству сам успео неколико пута да спасем од пожара куће суседа тако што сам чуо оно тихо пуцкетање које њима није ометало сан и дозвао помоћ.

Године 1899, када сам прешао четрдесету годину и своје експерименте изводио у Колораду, био сам у стању да савршено јасно чујем прасак громова на удaљености од 550 миља. Граница слушне моћи мојих младих асистената једва је прелазила 150 миља. То значи да је моје чуло слуха било тринаест пута осетљивије од њиховог, мада сам у то време, тако рећи, био глув као топ у поређењу са оштрином слуха коју сам имао у доба нервне напетости. У Будимпешти сам могао да чујем откуцаје часовника, који се налазио у соби трећој од моје. Слетање муве на сто моје уво би примало као туп удар. Звук кочије која би пролазила неколико миља далеко потресао би читаво моје тело. Прасак локомотиве удаљене двадесет до тридесет миља заљуљао би клупу или столицу на којој сам седео тако јако да бих осетио несносан бол. Тло под мојим ногама је непрестано подрхтавало. Био сам принуђен да испод своје постеље подмећем гумене јастуке да бих се бар мало одморио. Заглушујућа бука из далека и изблиза наличила ми је на нејасно изговорене речи, које би ме препале да нисам био у стању да их рашчланим на њихове саставне компоненте. Сунчеви зраци, који су у размацима били прекидани, изазивали би тако снажан потрес у мом мозгу да би ме ошамутили. Морао сам сакупити сву снагу воље да прођем испод моста или неке грађевине, јер бих пролазећи осетио невероватан притисак на лобању. У мраку су моја чула била осетљива као у слепог миша и могао сам да разазнам постојање неког предмета на удаљености од 12 стопа чудним осећањем језе на челу. Пулс ми је варирао од неколико до двеста шездесет откуцаја; и сваки део мога тела се трзао и дрхтао, што сам најтеже подносио. Један угледан лекар ми је одредио велику дневну дозу калијум-бромида, прогласио је моју бољку јединственом и неизлечивом. Вечито ћу жалити што у то време нисам отишао на посматрање код специјалисте физиолога и психолога. Грчевито сам се борио за живот, али нисам веровао да ћу се опоравити. Може ли ико поверовати да се тако безнадежна телесна олупина може преобразити у човека запањујуће снаге и жилавости, човека који може да ради тридесет и осам година, скоро без дана одмора, а да и даље остане телесно и духовно крепак и свеж. Тако је било са мном. Снажна жеља за животом и наставком рада уз помоћ оданог пријатеља и атлете, учинила је чудо. Здравље ми се повратило, а са њим и крепкост ума. Када сам се поново вратио решавању проблема, готово сам зажалио што ће се борба тако брзо окончати. Имао сам енергије напретек. Када сам прихватао неки задатак, нисам то чинио са решеношћу која је својствена обичним људима. За мене је то био свети завет, питање живота и смрти. Знао сам да ћу страдати ако не успем. Сада сам осетио да је битка добијена. Негде дубоко у свести налазило се решење, али још нисам могао да нађем начин да га изразим. Једно поподне, које ћу увек памтити, уживао сам у шетњи по градском парку са својим пријатељем и рецитовао поезију. У то време знао сам напамет целе књиге, од речи до речи. Једна од њих је била и Гетеов (Jоhan Wolfgang Goethe) Фауст. Сунце које је залазило подсетило ме је на чувени одломак:

Sie rückt und weicht, der Tag ist überlebt,
Dort eilt Ме hin und fördert neues Lеbеn.
Оh, dass kein Flügel mich vот Boden hebt
Ihr nach und immer nach zu streben!
Ein schöner Traum indessen siе entweicht,
Аch, zu des Geistes Flügeln wird so leicht
Кein körperlicher Flügel sich gesellen!

Док сам изговарао ове надахњујуће речи, синула ми је идеја, и у тренутку сам открио истину. Штапом сам нацртао дијаграм у песку, који је мој пратилац савршено схватио и који сам шест година касније изложио у своме говору у Америчком институту електроинжењера. Слике које сам видео биле су чудесно оштре и јасне и имале чврстину метала или камена, у толикој мери да сам му рекао: “ Погледај мој мотор. Пази како ћу сада да га покренем у супротном смеру.“ Не могу да опишем своја осећања. Да је Пигмалион видео своју статуу како оживљава, не би могао бити потресенији. Хиљаду тајни природе на које сам могао да набасам, дао бих за ову једну тајну, коју сам од ње отео, упркос свим чудима и опасностима по свој опстанак.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Никола Тесла, умро 1943, пре 81 година.