Jedna vil u sjeni od duba sjedeći,
cvitak drag rumeni za kosom držeći,
star junak jezdeć sam tuj vilu upazi,
za kom ga ljuven plam velmi zlo porazi,
na konja ter vrže svoga nju silome,
a pak ju najbrže povede domome,
uprosi ku takoj: jezik tvoj divičan
rec' mi, dom ovi moj je li ti običan?
Komu vil reče toj: starče moj nesličan,
nije mi dom ovi tvoj nikako običan,
er mnogo jes bolje mlaca vik želiti,
neg velmi na volje zlostara ljubiti.
Čuv star, vil gdi svede rič, ku čut ne mniše,
opet nju povede k mjestu, u kom pri biše.
Do malo za tim pak u velikoj snazi
jezdeći mlad junak tuj vilu upazi,
na konja ku vrže svojega silome,
ter ju pak najbrže povede domome,
uprosi ku takoj: jezik tvoj divičan
rec' mi, dom ovi moj je li ti običan?
Komu vil reče toj: mlače moj priličan,
meni dom ovi tvoj velmi je običan,
er mnogo jes bolje svim mlaca želiti,
neg velmi navolje zlostara ljubiti.
Tuj se u vlas mlacu da vil veleć željome:
kako hoć ti vlada', mlače moj, sad mnome.
Za to ja sad velju, ako je človik star,
ljuvenu da želju ne slidi nikadar,
er nigda na sviti djevojka do vika
ne može ljubiti zlostara človika,
a grubo vazdakrat jes, kad se gdi vidi,
da ljubav ali rat star človik ki slidi,
i svud tim govore: sve, što star vik dvori,
sili se što more, sve konja man mori.
