Једна вил у сјени од дуба сједећи,
цвитак драг румени за косом држећи,
стар јунак јездећ сам туј вилу упази,
за ком га љувен плам велми зло порази,
на коња тер врже свога њу силоме,
а пак ју најбрже поведе домоме,
упроси ку такој: језик твој дивичан
рец' ми, дом ови мој је ли ти обичан?
Кому вил рече тој: старче мој несличан,
није ми дом ови твој никако обичан,
ер много јес боље млаца вик желити,
нег велми на воље злостара љубити.
Чув стар, вил гди сведе рич, ку чут не мнише,
опет њу поведе к мјесту, у ком при бише.
До мало за тим пак у великој снази
јездећи млад јунак туј вилу упази,
на коња ку врже својега силоме,
тер ју пак најбрже поведе домоме,
упроси ку такој: језик твој дивичан
рец' ми, дом ови мој је ли ти обичан?
Кому вил рече тој: млаче мој приличан,
мени дом ови твој велми је обичан,
ер много јес боље свим млаца желити,
нег велми навоље злостара љубити.
Туј се у влас млацу да вил велећ жељоме:
како хоћ ти влада', млаче мој, сад мноме.
За то ја сад вељу, ако је чловик стар,
љувену да жељу не слиди никадар,
ер нигда на свити дјевојка до вика
не може љубити злостара чловика,
а грубо ваздакрат јес, кад се гди види,
да љубав али рат стар чловик ки слиди,
и свуд тим говоре: све, што стар вик двори,
сили се што море, све коња ман мори.
