Jarac u pameti—Sganarelle ou le Cocu imaginaire/15
←Šena četrnaesta | Jarac u pameti Писац: Жан Баптист Поклен Молијер šena petnaesta |
Šena šesnaesta→ |
Ilija (ne videći Jelu): Ovo ti je, Ile, bez poručivat po ikomu, ovđe nije maskare, veće ti je sve rečeno, jesi li čuo? Ja ti sam sasvijem posječen i
smeten; baš mi se mni koliko da mi je ko došo pak veće usadio roge posred glave. (Obrće se put one strane kud je proso Džono za otit ća). Hodi, hodi, ma zdravo mi, ako će bit i vrag, ono nije u putu doć onako meni u oči govorit; ako je ono skladno ali pošteno, ljudi sudite.
Jela: Kako? što vidim? Džono se vratio, moje ga oči po sreći ugledaju, a on po sebi krije se i neće ni da znam da je došo?
Ilija (sam sobom): »Koliko si čestit er imaš onako lijepu ženu!« Negli,
ako ćeš uprav, prinesrećan, er imam onaku potezaničinu koja se poobdjesti, pak očito da i ja pazim, bez obzira i bez ikakva stida ne pazeći na me, objarči me kurva! (Jela polako približe se k Iliji za počet govorit kad on dospije). Ma ja ga pustit onako s mirom otić iza kako vidjeh što vidjeh i ostat s rukami vezanijem kô budala? Barem da sam mu zbando ono kape ali ga finuo s pečom stijene i pretreso mu leđa; pak najposlije za štogod stavit srce na mjesto, da umjeh zaupit da se kupe čeljad za lupežom od tuđijeh žena i poštenja.
Jela: Oni koji je ovijem časom prošo mimo te i nješto ti reko, odkud ga ti poznaš?
Ilija: Ej tuge! Ne poznavam ga ja, gospođe, već moja žena.
Jela: Da s česa si tako smeten?
Ilija: S česa? е zdravo mi da znadeš s česa, dala bi mi sto razloga, ne jedan, i pustila me da se izjadam i ljuto izjadam.
Jela: Koja ti se stvar mogla dogodit za oćujet jednu tako veliku boles kakvu vidim po tebi da ćutiš.
Ilija: Ako sam bolestan, nije mi ga ovo sve sahtijan da je zlo otišla trgovina. Hotio bih stavit i boljega od mene na mjesto moje, pak da se viđamo kako bi se podnio i bi li mogo bez bolesti vidjet se u ovemu biću u komu se ja nahodim. Nije muža među sve što je mužova nesrećnijega do mene; ja bih mogo među najnesrećnijem barjak nosit. Tužnu se Iliji čas diže; ma nije najveće ni čas u mojoj nevolji, još vrhu svega diže mi se i poštenje.
Jela: Kako to?
Ilija: Oni kurve sin, s poštenjem vašijem, što ga vidjeste proć ovđe mimo me, učini me, da oprostiš, gospoje, jarcom sa svom slobodom; i veće sam danaske mojijem očima došo u spoznanje kako se potajno sastaju on i moja žena.
Jela: Je li to oni koji malahno prije ... ?
Ilija: Oni, baš oni čini me nečasnijem: zaljubio je i mahnita za mojom ženom, a moja žena za njim.
Jela: Ja sam veoma dobro promislila da ovo skrovito došastje ne uzdrži pod sobom drugo nego koje odveće neskladno djelo; i potom su ga moje oči vidjele, sama sam se ončas stresla, er sam prividjela sve ono što će se dogodit.
Ilija: Vi se fatate za mene koliko ja ne dostojim. Nije u svakomu take dobrote, već mnozi, koji su dočuli moju ranu i moju boles, što bi me pomogli, ter se smiju i maskare mnom.
Jela: Može li se gorega i crnjega djela do ovoga? Je li ko može iznać zadovoljne podepse za njega? Cijeniš li da si veće dostojan za živjet na svijetu iza kako si se ukazo ovako nevjeran? Ah, nebesa, može li se igda ovake dogoditi?
Ilija: Sve je to u momu poslu pravo rečeno.
Jela: A, zli čovječe bez duše i bez vjere!
Ilija: Koja je ovo dobrota!
Jela: Ne, ne, pako isti sa svijem njegovijem ognjem bio bi tvomu grijehu malahna pedepsa.
Ilija: Evo zdravomi, ko hoće čut moždano zborit!
Jela: Ovako se podnijet s jednijem čeljadetom koje se može rijet ista pravednos i dobrota!
Ilija (Uzdiše jako): O, o, oh!
Jela: Jedno srce, koje nije nigda u ničemu pomankalo, dostojalo je primit jednu uvrjedu kakvu prima videći se nedostojno potlačeno!
Ilija: Istina je.
Jela: Koje namjesto ... Ma je ovo saviše i ovo srce ne bi moglo mislit od ovakom uvrjedi bez vidjet se umrijet od bolesti.
Ilija: Ne muči se toliko, moja draga gospoje: odveće te muči moja tuga i moja nesreća ter činiš da mi se opeta s tebe cijepa meso; i svaki put koji te čujem što za me reći kô da me ko nožem s jedne strane na drugu drne.
Jela: Ma nemoj se varat ni cijenit da će ova boles u tužbam dospjet: moje srce za osvetit se zna što ti ima učinit, i trčim sad ončas, nije stvari koja me može uzdržat.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|