Јарац у памети—Сганарелле оу ле Цоцу имагинаире/15
| ←Шена четрнаеста | Јарац у памети Писац: Жан Баптист Поклен Молијер шена петнаеста |
Шена шеснаеста→ |
Илија (не видећи Јелу): Ово ти је, Иле, без поручиват по икому, овђе није маскаре, веће ти је све речено, јеси ли чуо? Ја ти сам сасвијем посјечен и
сметен; баш ми се мни колико да ми је ко дошо пак веће усадио роге посред главе. (Обрће се пут оне стране куд је просо Џоно за отит ћа). Ходи, ходи, ма здраво ми, ако ће бит и враг, оно није у путу доћ онако мени у очи говорит; ако је оно складно али поштено, људи судите.
Јела: Како? што видим? Џоно се вратио, моје га очи по срећи угледају, а он по себи крије се и неће ни да знам да је дошо?
Илија (сам собом): »Колико си честит ер имаш онако лијепу жену!« Негли,
ако ћеш управ, принесрећан, ер имам онаку потезаничину која се пообдјести, пак очито да и ја пазим, без обзира и без икаква стида не пазећи на ме, објарчи ме курва! (Јела полако приближе се к Илији за почет говорит кад он доспије). Ма ја га пустит онако с миром отић иза како видјех што видјех и остат с руками везанијем кô будала? Барем да сам му збандо оно капе али га финуо с печом стијене и претресо му леђа; пак најпослије за штогод ставит срце на мјесто, да умјех заупит да се купе чељад за лупежом од туђијех жена и поштења.
Јела: Они који је овијем часом прошо мимо те и њешто ти реко, одкуд га ти познаш?
Илија: Еј туге! Не познавам га ја, госпође, већ моја жена.
Јела: Да с чеса си тако сметен?
Илија: С чеса? е здраво ми да знадеш с чеса, дала би ми сто разлога, не један, и пустила ме да се изјадам и љуто изјадам.
Јела: Која ти се ствар могла догодит за оћујет једну тако велику болес какву видим по теби да ћутиш.
Илија: Ако сам болестан, није ми га ово све сахтијан да је зло отишла трговина. Хотио бих ставит и бољега од мене на мјесто моје, пак да се виђамо како би се поднио и би ли мого без болести видјет се у овему бићу у кому се ја находим. Није мужа међу све што је мужова несрећнијега до мене; ја бих мого међу најнесрећнијем барјак носит. Тужну се Илији час диже; ма није највеће ни час у мојој невољи, још врху свега диже ми се и поштење.
Јела: Како то?
Илија: Они курве син, с поштењем вашијем, што га видјесте проћ овђе мимо ме, учини ме, да опростиш, госпоје, јарцом са свом слободом; и веће сам данаске мојијем очима дошо у спознање како се потајно састају он и моја жена.
Јела: Је ли то они који малахно прије ... ?
Илија: Они, баш они чини ме нечаснијем: заљубио је и махнита за мојом женом, а моја жена за њим.
Јела: Ја сам веома добро промислила да ово скровито дошастје не уздржи под собом друго него које одвеће нескладно дјело; и потом су га моје очи видјеле, сама сам се ончас стресла, ер сам привидјела све оно што ће се догодит.
Илија: Ви се фатате за мене колико ја не достојим. Није у свакому таке доброте, већ мнози, који су дочули моју рану и моју болес, што би ме помогли, тер се смију и маскаре мном.
Јела: Може ли се горега и црњега дјела до овога? Је ли ко може изнаћ задовољне подепсе за њега? Цијениш ли да си веће достојан за живјет на свијету иза како си се указо овако невјеран? Ах, небеса, може ли се игда оваке догодити?
Илија: Све је то у мому послу право речено.
Јела: А, зли човјече без душе и без вјере!
Илија: Која је ово доброта!
Јела: Не, не, пако исти са свијем његовијем огњем био би твому гријеху малахна педепса.
Илија: Ево здравоми, ко хоће чут мождано зборит!
Јела: Овако се поднијет с једнијем чељадетом које се може ријет иста праведнос и доброта!
Илија (Уздише јако): О, о, ох!
Јела: Једно срце, које није нигда у ничему поманкало, достојало је примит једну уврједу какву прима видећи се недостојно потлачено!
Илија: Истина је.
Јела: Које намјесто ... Ма је ово савише и ово срце не би могло мислит од оваком уврједи без видјет се умријет од болести.
Илија: Не мучи се толико, моја драга госпоје: одвеће те мучи моја туга и моја несрећа тер чиниш да ми се опета с тебе цијепа месо; и сваки пут који те чујем што за ме рећи кô да ме ко ножем с једне стране на другу дрне.
Јела: Ма немој се варат ни цијенит да ће ова болес у тужбам доспјет: моје срце за осветит се зна што ти има учинит, и трчим сад ончас, није ствари која ме може уздржат.
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|