III
Al' propast tuđa nije moj san
A ni osvete duša mi neće.
Da je da zađe krvavi dan,
I smeh krvavi, krvavo cveće,
I da je da se najzad javi ona.
... Otkud, da baš sada udaraju zvona?
Što l' je to tako? Odavde čak
Privide mi se tri blede glave,
Tri blede glave i pokrov lak,
I pokrov velik, izatkan od strave.
Tri mrtve glave, a blede su tako!
K'o da se još plaše? Bar sad im je lako
I sve je tako. Dolazi on,
Dolazi u snu moj sinčić mali.
Onako mio, al' nešto bon:
Odnekud ga nose uzburkani vali.
Kad mu videh lice, ja osetih suze:
Pružih njemu ruke, dubina ga uze.
Ja opet sanjam. Došla mi kći,
I dan veliki: sunce je greje.
Ali i s njom mati. Srećni smo svi.
Nju igra odne. Al' se slatko smeje!
Više moje glave klikće čudno jato:
“Beše tako srećna, umrla je zato.”
I to je bilo. Ispričah sve
Jednom čičici: oči mu sive.
“Ne boj se, reče, za snove zle.
Kada mru u snu, na danu žive.”
Od ljudskog srca da l' ima slabosti veće?
Otad čekam crne snove, ali nemam sreće.
