III
Ал' пропаст туђа није мој сан
А ни освете душа ми неће.
Да је да зађе крвави дан,
И смех крвави, крваво цвеће,
И да је да се најзад јави она.
... Откуд, да баш сада ударају звона?
Што л' је то тако? Одавде чак
Привиде ми се три бледе главе,
Три бледе главе и покров лак,
И покров велик, изаткан од страве.
Три мртве главе, а бледе су тако!
К'о да се још плаше? Бар сад им је лако
И све је тако. Долази он,
Долази у сну мој синчић мали.
Онако мио, ал' нешто бон:
Однекуд га носе узбуркани вали.
Кад му видех лице, ја осетих сузе:
Пружих њему руке, дубина га узе.
Ја опет сањам. Дошла ми кћи,
И дан велики: сунце је греје.
Али и с њом мати. Срећни смо сви.
Њу игра одне. Ал' се слатко смеје!
Више моје главе кликће чудно јато:
“Беше тако срећна, умрла је зато.”
И то је било. Испричах све
Једном чичици: очи му сиве.
“Не бој се, рече, за снове зле.
Када мру у сну, на дану живе.”
Од људског срца да л' има слабости веће?
Отад чекам црне снове, али немам среће.
