Hekuba/Četvrti čin
Prvi prizor
uredi
SLUGA
Hekuba starica, jaoh, žene, gdi će bit,
od tuga kraljica ka se sad može rit,
bolesti nemile sve, kojim lika nî,
koju su obujmile pokonje svoje dni?
Ona se jedina zvat može u tuzi,
tužnija nî ina pod suncem ka suzi.
KOR
Taj jezik prihudi kada će zamuknut
koji nas odsvudi zle tuge čini čut?
Kad se će ustavit s tim hudim glasima,
kad li će svrha bit nevoljam našima?
SLUGA
Hekubi, jaoh, tužni tužan glas imam dat,
a u zlu moći nî dobru kob nazivat.
KOR
Ah, takoj nije doć, gdi boles zla prosi
razgovor i pomoć, da zao se glas nosi.
SLUGA
Koli si tužnija, gospođe, sada ti
neg rîči mogu ja mojome izriti!
Tebi je život tvoj već uzet, mrtva s' ti!
Što živeš sada, toj zli su dni od smrti:
pade ti ufanje kralja gospodina,
a ne osta t' uzdanje ni od grada ni od sina.
HEKUBA
Nî tuga na saj svit ka nova jes meni,
ni boles može izrit u meni koja nî!
Ma kudije tijelo toj kćerce Poliksene
sad nosiš, jaoh, takoj bez časti, bez cjene?
Nijesu li njoj bili oholi Grci ti
častan grob spravili? Što će toj sad riti?
Jeda ju ukopat ne misle? Ali njoj
po smrti ištu dat još koji nepokoj?
SLUGA
Još ne zna ni more nesrećna poznati
zlo svoje najgore ko ju će skončati:
mni, nosim tijelo njoj kćerce Poliksene,
od muke obraz svoj ter svraća od mene.
HEKUBA
Da tko je? Vajmeh ja! Koga mi s' donila?
Jeda je kći moja Kasandra svršila
dni svoje, nje tilo ter k majci nosiš sad,
nje majka nemilo da oćuti i taj jad?!
SLUGA
Mijentuješ žive ti, a mrtva ovoga,
ne mariš plakati od srca ki je tvoga.
Oto ga ću odkriti. Poznaš li tko je ovoj,
nesrićna majko, ti? Polidor je ovo tvoj.
Ovo nis' čekala prid smrti! Huda čes
oto ti je svu dala oćutit zlu boles.
HEKUBA
Sada, vajmeh, vajmeh, sada,
plačne oči, proliva'te
rike od suza, ako ikada
uvike se ne utješa'te!
Boles ova, ka od svita
sve bolesti zle dobiva,
vječne suze, vajmeh, pita,
vječni majka da plač liva.
Ova gorkos sve gorkosti
dobi moje; ova žalos,
skupiv ujedno sve žalosti,
ubi svasma mene u staros.
A odolit gorkoj sili
tužnoj majci nije moći;
zadovoljno da, jaoh, cvili
nije snage, nije moći.
Polidoro, sinko mili,
majci ufanje ki sam biješe,
gdi je ruža, gdi je džilj bili
drago lice kim caftiješe?
Koja ruka bez milosti
na te prava srdžbu obrati?
Tko u cvitak tve mladosti
dni bez griha tvoje skrati?
Moje djetece milo, drago,
da li mrtva tebe gledam
ki razgovor i sve blago
ostao biješe majci ti sam?
U što majka već ufanje
da bez tebe, sinko, stavi?
Ti sam biješe uzdržanje
kući paloj i stup pravi.
Eto svrhu tužna vidih
od Prijama kući slavnoj!
Što nesrićna prije ne umrih
neg dočekah zlo tolikoj?
Da li, sinko, hotje umriti
prije majke drage tvoje?
Tko će majci oči pokriti
dan pokonji smrti svoje?
Proklet zli nož i desnica
ka ti rani bez milosti
drage prsi, bila lica,
ka cvit satri od liposti.
Ako mariš, višnja moći,
gdi na zemlju pogledati,
ne daj zlobi takoj proći,
čini krvnik da grih plati;
čini plačne ove oči
da osvetu vide, čini
plata od griha da svidoči
er je pravde bič istini.
SLUGA
Tužna ti si, majko, i ti,
pokli ti je u tvu staros
tač nemilo pogledati
od tve krvi svaku žalos.
HEKUBA
Sila hoće me nesreće,
sve što živem unapredak,
da me tire gore smeće,
da mi je gorči svaki danak.
KOR
Je li tuga ka na sviti
koja na nas nî udrila?
I more li žalos biti
ka nas nije obujmila?
HEKUBA
Jaoh, moj sinko dragi, mili,
sinko začet u čas hudi!
Tko mi tebe smrtno ucvili?
Lip cvit toli što oprudi?
Gdje li, kako, kom li smrti
puna zlobe taj desnica
tvoju mlados hotje strti,
hotje ogrdit tvoja lica?
SLUGA
Ja ne znam ništore! Mrtva ga tuj nađoh,
nesrećna na more i tužna kad pođoh.
HEKUBA
Ali ga val morski tuj biješe vrgao,
ali zao čovjek ki tuj biješe smrt mu dao?
SLUGA
Morski ga biješe val, poznat se mogaše,
na suh kraj izvrgal, gdi mrtav ležaše.
HEKUBA
Sada, jaoh, jaoh, sada ja moje zlo poznah
vajmeh, još onada kad tužna zao san šnjah!
Nî mene prikazan taj noćna varala,
zlo moje i u san tužna sam gledala!
Što po snu ja sumnjih, što cvilih neznano,
sve jávi, jaoh, vidih, sve mi bi izdano!
Eto sad očima moj rasap pokonji
pogledam mojima, komu, jaoh, lika nî!
KOR
Taj krvnik nemili tko ti se viđaše
ki u san vrat bili djetetu koljaše?
HEKUBA
Polines, Polines nevjernik me milo
hranjenje, vajmeh, jes pogubil nemilo.
KOR
Nî drugi - on će bit! A sve toj za drago
njegovo osvojit imanje i blago.
HEKUBA
Jaoh, nî moć izriti krvnika zlobu ovu,
nije moć podniti krv ovu njegovu,
kom zalac neharni vjeru i čâs ockvrni!
Tej zviri nemile, s kim su sve vrlosti,
ne bi, jaoh, tač bile toli bez milosti
djetetu, kako ovi krvnik pun otrovi.
Je li gdje tko vjeran, da vjeru obrani
prid ovim ki svoj stan za ljucku krv hrani,
prijatelje gdi prima, da im život uzima?
Kako ti srce da zaklati dijete toj,
koga ti, jaoh, prida u ruke ćaćko svoj,
uzdav se u tebe kako sam u sebe?
Proklet nož nemili ki t' prsi otvori,
moj sinko, i krvnik zli koji te umori,
kad ktiješe život tvoj bit shrana kući svoj.
KOR
Ti si sad oda svih tužnija na sviti;
ti, ti se od tužnih zrcalo mož' riti.
Ma ovo gre simo Agamenon, slavni
kralj; zasad mučimo; - što ide nî mani.
Drugi prizor
uredi
AGAMENON
Što ne ideš ukopat, Hekuba, kćer tvoju?
Ja ne dam ni ću dat na nju ruku svoju
staviti nikomu, ni se je stavila,
kako s' po vernomu Taltibiju molila.
Navlaš sam doći ktio da ne ckniš već š njome,
veće posle ostavio brinuć se tobome.
Koliko za nje čâs, tim budi pokojna,
imala je razlog vas, kako je dostojna
i kako ktje nje čes i mjesto i vrime,
er veće časti jes podobna prid svime. -
Oh, što će bit ovoj? U naših šatorih
tko ubijen leži toj Trojanâ od vaših?
Kaže ga haljina da nî Grk; toli mlad
tko je od vaših sina ovdi ubijen takoj sad?
HEKUBA
(Sama ću u sebi sobome govorit,
er sama pod nebi tužna se mogu rit;
budeš li sada ti, er nî lika inoga,
Hekuba, kleknuti prid kralja ovoga
i prid njim pitati od pravde silni mač,
prid njime iskati ku pomoć u moj plač?
Ali ću mučeći zlu boles mu tajat,
potajno cvileći na višnjoj pravdi stat?)
AGAMENON
Plačući kud tamo odnosiš obraz tvoj?
Pogledaj ovamo! Što mučiš? Što je toj?
HEKUBA
(Od mene morebit, kako od protivnice,
što će, jaoh, smrt mâ bit, svrnut će svo'e lice.)
AGAMENON
Nijesam ja prorok da tuđe misli znam:
ne znavši zla uzrok, ku pomoć da ti dam?
HEKUBA
(Ma što nî ufati sve dobro od toga
koji je svim mati, ki prima svakoga?)
AGAMENON
Ako neć' da znam ja tvoj skrovni nepokoj,
budi volja tvoja, ni marim ja znat toj.
HEKUBA
(Bez vridne pomoći od kralja tolika
vrha, jaoh, nije doći toj zlobi krvnika;
bez njega osveta nikada na sviti
od krvi djeteta neće se viditi.
Ma što cknim, ter sad ja ne budem k njemu prit?
Još prid njim rič moja primljena bude bit.
Nije se pripasti od dobra kralja, nî:
prida nj ću ja pasti, njemu odkrit plač grozni;
njemu ću svu izrit nevolju mu gorku,
još da znam ne izdvorit prid njime milos ku.) -
Kralju Agamenone, ako plačne i tužne
kraljevi ne odgone, čuj ove plač sužne.
Za mila koljena ka grlim sada ja
sluga umiljena i robinja tvoja,
za krunu pomili, kome sjaš, ako ikad,
milosti nadili tužnu ovu jednom sad;
za ruku ka hrani od Grkâ svitlu čâs
malu stvar ne brani tužni ovoj tvoja vlas.
AGAMENON
Koja će stvar toj bit ku pitaš takoj ti?
Ako išteš sad izit iz robstva, budi ti!
HEKUBA
Ne marim dovika u robstvu stojati,
osvetu krvnika da mi je gledati.
AGAMENON
Ku drugu pomoć ja sad išteš da ti dam?
HEKUBA
Misao nî moja slobodu da pitam.
Vidiš li tijelo ovoj koje plâčem suzama?
AGAMENON
Vidim, ma tko je toj, još ne znam, - znaš sama.
HEKUBA
Zače ga i rodi utroba tužna ova.
AGAMENON
Ovo je kigodi od tvojih sinova?
HEKUBA
Nije nijedan od onih ki su u Troji pali.
AGAMENON
Još koga vrhu tih djeteta ste imali?
HEKUBA
Za nesrjeću ovoga nad kime plačem sad.
AGAMENON
Gdi shrani ti toga, kad ti u ognju bîše grad?
HEKUBA
Prijatelju ćaćko svoj posla ga na shranu.
AGAMENON
Jednoga gdi takoj dâ od svih na stranu?
HEKUBA
Dâ ga ovdi gdi sada mrtva ga gledamo.
AGAMENON
Gdi Polines vlada u ove strane ovamo?
HEKUBA
Za zlato sačuvat, zlato ga izgubi.
AGAMENON
Možeš li istom znat tko dijete toj ubi?
HEKUBA
A tko će ini bit neg komu bi pridan?
AGAMENON
Cić zlata ockvrnit ktje zločes viru i stan?
HEKUBA
Nî za ino, kad vidi svrhu, jaoh, od Troje.
AGAMENON
Tko nađe, kad li i gdi mrtvo dijete tvoje?
HEKUBA
Ova ga je sred žala kraj mora sad našla.
AGAMENON
Jeda ga je iskala? Što je ona tuda išla?
HEKUBA
Za Poliksenu umit, biješe išla po more.
AGAMENON
Polines, on će bit, drugi bit ne more.
HEKUBA
Ubiv ga bačiti u more hotje njim.
AGAMENON
Za zlobu sakriti odkrio se zloban svim.
Tebe ti svakoje obujmit žalosti
hotješe u tvoje teške dni starosti.
HEKUBA
Nî tuga ka, jaoh, nî na mene udrila;
svrha je već meni, sve sam zlo vidila!
AGAMENON
U tugah ka je taj ka žive tolicih?
HEKUBA
Nisam ja, ma je vaj i tugâ skup od svih
ki žive u meni: a ja sam umrla
i vas plač pakljeni sa mnom sam podrla.
Eto sam toga rad, da čuješ razlog moj,
prida te pala sad, i prid sud sveti tvoj
puštaću tužbe me, samo uši tve mi da';
ni za nj stoj ni za me, s razlogom stoj pravda!
Ako imam patiti s razlogom tolik vaj,
već neću rič riti, vas razlog njemu daj;
ako li sî moj plač, svitli kralju izbrani,
dostoji pravde mač, pravde mač ne brani.
Od pravde prisveti pomoćnik sad budi,
pravedna osveti, krvnika osudi;
osudi ki tvori toliku zlobu; osud'
ki biča od zgori ni ljucki scijeni sud,
koji dom ockvrni prijateljski nevirom,
svetu har ocrni pravednom krvi tom;
od grada, od stana komu bi našega
podobna čâs dana i ljubav vrh svega,
u scjeni od prvih prijatelj nam bîše,
uz kralja više svih prid pukom sidiše.
Eto viđ čim plati napokon dobro toj:
sinka mi zaklati ktje krvnik ovakoj;
ni grobom ne mari darovat njega tim,
neg, zalac bez hari, u more bači njim,
gdi bi se najgore vrle, jaoh, smutile
tej zviri od gore i žalos ćutile.
Žene smo pritužne pod vlasti od druzih,
nejake i sužne nevoljâ pune svih;
ma je bog vrhu nas mogući i sioni,
ki vlada svaku vlas svetima zakoni,
zakoni uzdrži nebesa velika,
na uzdi tim drži doli ovdi čovika:
U ruke vam na svit pravda je, zakon dan,
bez vas se sahranit ne more pravedan;
činite, kim doli dano je vladati,
da se prav ne boli i da prav ne pati.
Er ako zloba uz vas vladaoce moć steče,
slatki mir, pokoj vas od ljudi uteče;
već drago na saj svit veselje i rados
meu ljudmi neće bit, ma dreselje i žalos.
Pravednu sahrana gdi da se bude nać
kad pravde izbrana sila se bude zać?
Sad, kralju svitli moj, milosrđe ako ikad,
ako je grubo ovoj, od mene imaj sad!
Pisalac kako taj razložnim okom tim,
dalek stav, zamiraj kolika zla patim:
kraljica njekada, od gospoj gospoja,
nesrećna, jaoh, sada sužna i raba tvoja!
Od sinov tolicih koje sam imala
sirota eto od svih tužna sam ostala;
u staros prognana, kad ufah pokoj tih,
od svoga, jaoh, stana, u tugah ležim svih. -
Jaoh bježi, tužna ja, za otit krade se,
me riči vitar tja prid ovim odnese;
prid ovim ništore, u koga sve ufah,
moj razlog ne more, ne more moj uzdah.
Čemu tač, vajmeh ja, pamet je kršiti,
za umjet svakoja pod suncem na sviti,
najljepši a ne umjet zgara dar jedini
riči dat razumjet svoj razlog istini?
Čemu je toj znati što nî moć ukazat,
u srcu imati a ne moć nadvor dat?
Imao bi svak pamet najveće stavljati
za naučit svih umjet razlogom vezati;
razložna rič lipa svića je pameti,
a pamet je taj slipa koj razlog ne svijeti.
Da li će, jaoh, vesel zli krvnik it takoj,
a tužan i dresel pravedan ovakoj?
On sinke uživat, - sirota ja sasvim
ne pristav prolivat suzice za mojim?
Od svoga on grada viditi svu rados,
a od moga, jaoh, sada ja vidim svu žalos?
Uživat on svoj stan s radosti, - jaoh, ja dim
od moga sa svih stran pritužna još vidim?
Za sužnu mene sad kraljicu odvode,
a krvnik hodi rad od moje nezgode?
Kad dobri razlog moj, o, grčka svitlosti,
prid tobom ovakoj ne ima kriposti,
stranputa hoću it a s sramom ja sada
i ljubav tej molit ka srce tve vlada.
Kasandra kći moja, prilipa ke mlados
noćnoga pokoja bludna je tva rados,
traje sad sve noći u krilu vlasti tve,
ljuvenom tom moći uza te može sve;
nje ljubav isprosi meni sad ku milos,
nje ljubav ku nosi u srcu tva svitlos.
Ako odar ljuveni i noćni celovi
što mogu medeni, tužni se ozovi!
Pomoz' mi, što ljubav dariva slatka taj,
ljubežljiv, kralju, i prav ukaž' se na moj vaj!
Bratac je nje ovoj, nad kime trem suze,
a, kralju, tebi svoj, - nevira zla ga uze!
Kasandra srcem svim njega je ljubila,
od mala vrh svih njim vazda se hvalila.
Ne propus' krvnika, Kasandra prosi toj,
čin' zloba tolika da plati vas grijeh svoj.
Malo je sam jezik i sam glas i vika
na toli plač velik, jaoh, na zla tolika;
čemu ruke i noge, prsti i moj svaki vlas
ne stvore se u mnoge jezike i u glas?
I sve što je u meni da pušta glas tužan
prid tvojim koljeni, da moli noć i dan,
u srcu da milos u tvomu probudi,
krvnika nemilos da zloga osudi.
Smiluj se, o kruno svih Grka, pomiluj,
ukaži napuno od kralja svitlos tuj,
od tužnih ne brani desnicu, s kom je môć,
dosada ku hrani od pravde za pomoć.
Ovoj se umoli ka toli skrušena
obhitiv sad moli tva svitla koljena;
ne propus' tolika zloba da prođe tač
bez biča velika, - osveti tolik plač!
Svak dobar braniti dobre ima i pomoć,
zle bičem sliditi od pravde za svu moć.
KOR
Pod suncem ka je stvar koja se zgoditi
neće još ikadar meu ljudmi na sviti?
I ki će zakon bit nevolja tvrda taj
i vrime ki pobit ne bude na svit saj?
U svetoj ki njekad prijazni živješe,
neprijatelji eto sad krvni se vidješe;
a ki se okom zlim gledaše tolikoj,
eto je među tim prisveti mir i goj.
AGAMENON
Hekuba, srce me boli se, pravo dim,
i tobom i time tvojim sinkom nesrećnim,
i molbe tej tvoje mjesto su imale
prida mnom, i moje srce su svezale.
I ktil bih zli krvnik, vjeruj mi, i želim
da plati grih tolik, ogleda da je svim,
s pomoći višnjih zgor da pravda mjesto ima,
da je ki razgovor nevoljam tvojima.
Ma vojska ne bih rad, smrt njemu dav, da mni
za ljubav da se sad Kasandre toj čini;
Polines er našoj vojsci je prijatelj,
ubijeni a sin tvoj, kako znaš, neprijatelj;
i ako ga ljubiš ti, majka si njegova -
toj vojska gledati ne ima naša ova.
Ma ovdi mene čuj: ja ti ću prijatelj bit,
a ti čin', ako tuj što možeš učinit;
ni pomoć ni moj svit neću ti braniti;
sve što ti budeš ktit, sve ću i ja toj ktiti,
da mi istom ne budu taj ljuctva Grkâ gdi
u tolikom sudu zabavit štogodi.
HEKUBA
Jaoh, kako nitkore pod suncem na sviti
zvati se ne more slobodan ni riti!
Tko ljuctvu, tko zlatu, tko sreći od svita
robuje za platu; a vjetar obhita
"zakonom" tko pravi "svezan je život moj",
ter svojom naravi ne vodi život svoj.
Pokoli toj ljuctvo od Grkâ tvojih tih
drži tve gospoctvo u sumnjah tolicih,
od tebe drugo ja već neću sad iskat
neg svitlos da tvoja mu misao bude znat:
ja mislim učinit da zloga krvnika
ne bude takoj it ta zloba velika,
da plati grijeh svoj, er sunce zgar gledat
ne ima zlo tolikoj ni zemlja uzdržat.
Ako bi tužbu ku zločinca od toga
ti začuo i trjesku, uzdrži svakoga
ki urvom budu doć i iskat ki budu
s oružjem dat pomoć neverniku hudu.
Ne kaž' se prijatelj moj, ma pravdi mjesto daj,
kad platit grijeh svoj uzbude krvnik taj.
I vjeruj, sve će proć s tvom časti, i sad ti
vidjećeš što ću moć i što ću umjeti.
AGAMENON
Što misliš učinit? Ali ćeš oružjem,
starice, njega ubit? Ali ćeš jâdom kijem,
ali kom pomoći prijatelja? Gdi su ti
koji će sad doći s oružjem služit ti?
HEKUBA
Žena je trojanskih unutra puno sve.
AGAMENON
Hoćeš rit od grčkih robinja; što će te?
HEKUBA
S njimi se ću osvetit od zloga krvnika.
AGAMENON
U ženah gdi će bit srce i moć tolika?
HEKUBA
Mnoštvo je tvrda stvar, najliše kad umije.
AGAMENON
U ženi nikadar čovječje ruke nije.
HEKUBA
Što veliš? U Edžiptu nijesu li tej sile
od ljudi i moć tu njih žene slomile?
a u Lemnu ne ktješe sjemena ostavit
muškoga, ma ktješe pod sablju sve stavit.
Kako će bit ovoj, i ki ću način dat,
neka je meni u toj svu misao tu imat.
Sad, svitla kruno, ti za milos velju tvu
čini sad provesti kroz vojsku ženu ovu.
A ti ćeš, o ženo, krvniku momu prit,
hinbenu hinbeno od moje strane rit:
"Zove te kraljica od Troje nikada".
Čin' njegova i djeca da dođu s njim sada;
reci mu: "Posao je tvoj sinova i tvojih
ne manji nego svoj". Da ne ide, rec', bez njih.
Utoj bih, izbrana svitlosti, ktjela ja
da bi ukopana bil' s bracem kći moja.
Naredi toga rad ukopom kćere me
da pockne malo sad; učini toj za me,
da majka obima od suza, jaoh, sada
nesrićnim svojima pokonji darak da.
AGAMENON
Bit ti će što pitaš i kako s' ti ktila;
ma da je vitar naš, za toj bi prostila.
Pokoli višnji zgar ne hoće nam poslat
žuđeni tih vitar, sila nam je ovdi stat
čekaje od mora korabljam dobar put
i milost odzgora - sve budi bogu u skut!
Razlog je prid svima i koris je od ljudi
da dobar dobro ima a da zla zlo sudi.
SEMIKOR
O, kraljevstvo slavne Troje,
ne budu se veće zvati
neizmirne sile tvoje,
ni će veće straha dati
tim ki sabljom svit smetaju.
Tebe ti su obujmili
grčke vojske gusti oblaci,
tvrde mire oborili,
lipi ures gdi junaci
suncu oružjem odsijevahu.
Dim iz tebe crni sada,
što bez suza ne gledamo,
skriva nebo; s tebe pada
po poljijeh sjemo i tamo
magla ognjena ka sve prudi.
Veće neće moje oči
iz prozora na perivoj,
na zrak sunca od istoči
u prolitje drago u toj,
s svojim drazim zelen gledat.
Jaoh, nesrićna! Meni već ni
s družicami uživati
lipe šetnje, drage pjesni,
u kih odsvud pripivati
čujahomo našu mlados.
Tuga onda smrtna mene
tužnu obujmi, noćno kada
vraćahu se s igre žene,
a ja kose ruse mlada
pletijeh zlatom povijaje.
Počinuo biješe jur svak,
moj gospodin mirno spaše
blizu mene tihi sanak,
od protivnik ne sumnjaše, -
štit mu i kopje visi tamo;
er ne biješe već viditi
oko mira slavne Troje
protivnike obhoditi
s bojnim kopjem da osvoje
krvi i smrti grad toliki.
Kada eto treska, vika
po gradu se prosu svudi,
svih se s strana strašno vîkâ:
"Sad je brijeme da se ljudi
silni Grci ukažemo;
sad je brijeme! Što činimo?
U rukah je naših Troja;
ako vidjet stan žudimo
i našega svrhu znoja,
u oganj, u krv sve da ide!"
Ja se od straha u led stvorih,
u ognju vidjeh gdi sve gori,
plač se čuje strana od svih,
noć se mrkla u dan stvori,
skočih, ne znav tužna kamo.
Prid otar se stanih sveti
od Palade, ku stah molit
zaman, er, jaoh, Grci kleti
hotješe mi druga ubit,
shraniv tužnu mene za plač.
Ma kada me odvedoše,
dalek s mora i kad pozrih
grad, jaoh, koji požegoše,
sva se u plač tužna stvorih,
malo ne umrih od bolesti.
Tuj Helenu idoh kleti
i pastira slavne Ide
ki me izbavi i ktje izeti
s moga stana, da ne vide
već me plačne oči Troju,
da ne vide već veselja,
da se od plača ne ustave.
Nju dosegla zla dreselja,
stigle ju tuge sve krvave,
ne vidjela stana svoga!
Polidora svitla časti
od izbrane sve mladosti,
ki kao cvitak hoće pasti,
segaj svijeta i radosti
u nebrijeme ostaviti,
kad ljepotom tvoja ctiješe
mlados slavna i gizdava,
kada rados slatka biješe
od svijeh vila od dubrava
a veselje me jedino, -
eto, vajmeh, tuj ružicu
već ne vidim ni tuj svjetlos
ka t' u dragom sjaše licu,
već pogledaj slatku milos
ne znav mene tko me gleda.
Veće smijeha neće vidit
moje oči ni me lice -
meni je lijevat, sahnut, blidit -
već plač grozni, već suzice;
već bez tebe život nî mi!
Bijele vile od dubrava
ktješe poslat poklisara
mene, ka sam tvoja prava
ljubi; ktješe da bez dara
pokonjega tač ne pođeš.
Od cvitjica ovaj dar ti
i pokonji dar od suza;
kako u život tako i u smrti
od ljubavi jedna uza
naša srca bude stezat.
Spomena nam bude biti
srcu našem tve ljubavi:
dočijem svijetlo sunce svijeti,
među vilam u dubravi
Polidoro će uvijek slovjet.
Celovom će sad pokonjijem
tebe vila darovati,
sadružena s suzam groznijem
sama tebe hoće imati
vik u tužnu srcu svomu,
Zbogom, zbogom, sad odhodim,
Polidoro, a s tobome
misli moje sve ohodim,
i s suzami i s tugome,
jaoh, bez tebe sam' ostajem.
Već, nesrećna mâ mladosti,
vrzi gizde, vrzi igre,
već veselja, već radosti
nije ufat tebi, - već ti umri.
s Polidorom svaka rados!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Марин Држић, умро 1567, пре 457 година.
|