Što l' Sitnica tako šumi...
(USPOMENI POK. LUKE MARINKOVIĆA)
Što l’ Sitnica tako šumi
U lomljavi burnih vala?
Što l’ krvavu penu baca
Na te stene kraj obala?
Da l’ je krvca uzavrela
Iz kosovskog svetog groba?
Il’ Sitnica žrtve traži
Za misao našeg doba?
Ne! Već Demon strelu zape,
Srpsko srce njome bije, —
I krv prsnu i poprska
U Prištini — steg Srbije.
I zaplaka srpska vila, —
U Sitnicu suze teku,
I te suze tako kreću
Tu nesrećnu srpsku reku...
Al’ je dosta suza bilo,
Što Sitnica nosi sobom:
Krvava se dažda sprema
Nad kosovskim slavnim grobom.
Nisposlaće Gospod munju,
Silni Gospod srpske svesti,
I demonska adska sila
Smrtnim će se strahom stresti.
I čuće se glas slobode:
„Napred, sinci, sad je ora!“
Zagrmeće sa Dunava
Do Jadranskog sinjeg mora.
I umesto suza gorkih
Srpske vile s teških rana,
Sitnica će krv nositi,
Krv poganu od dušmana.
Pa il’ više neka nema
Novog veka sramnog greja,
Il’ nek nema srpske vile
Balkanskoga Prometeja.