Што л' Ситница тако шуми...
(УСПОМЕНИ ПОК. ЛУКЕ МАРИНКОВИЋА)
Што л’ Ситница тако шуми
У ломљави бурних вала?
Што л’ крваву пену баца
На те стене крај обала?
Да л’ је крвца узаврела
Из косовског светог гроба?
Ил’ Ситница жртве тражи
За мисао нашег доба?
Не! Већ Демон стрелу запе,
Српско срце њоме бије, —
И крв прсну и попрска
У Приштини — стег Србије.
И заплака српска вила, —
У Ситницу сузе теку,
И те сузе тако крећу
Ту несрећну српску реку...
Ал’ је доста суза било,
Што Ситница носи собом:
Крвава се дажда спрема
Над косовским славним гробом.
Ниспослаће Господ муњу,
Силни Господ српске свести,
И демонска адска сила
Смртним ће се страхом стрести.
И чуће се глас слободе:
„Напред, синци, сад је ора!“
Загрмеће са Дунава
До Јадранског сињег мора.
И уместо суза горких
Српске виле с тешких рана,
Ситница ће крв носити,
Крв погану од душмана.
Па ил’ више нека нема
Новог века срамног греја,
Ил’ нек нема српске виле
Балканскога Прометеја.
