Čudotvorni nož

Nekakav mladić učini kletvu da se ne će oženiti drugom no carevom đevojkom, te jedan dan stopice krene u cara i zaprosi đevojku. Car ne smijući mu reći da mu je ne da, reče mu: "Dobro sinko, daću ti đevojku, ali najdalje do osam dana da mi dobaviš konja jednoga neokoćena bijela bez biljege, drugoga nejahana crljena s crnom glavom, i trećega nepotkivana crna s bijelom glavom i bijelijem nogama i da ih mene daruješ, a mojoj carici onoliko blaga koliko bi mogli ovi tri konja doćerati; a ako ovo ne dobaviš, tvoja đevojka ne će biti." Mladić kad to ču, nagna se na svakojake misli, pak najposlije zahvali caru na đevojci i pođe s Bogom natrag kako je i došao. Srećom, kad se on s carem razgovarao, sve je slušala careva šćer i virjela mladića, koji joj se ljepši učini od i kakva na ovome svijetu čoeka, te ona u ta čas napiše knjigu poslanicu te je pošlje za njim po jednoj najvjernijoj sluzi, u kojoj mu piše da sjutra u jutro rano kradom do nje dođe, i da inako ne učini ako želi da nju uzme za ženu. Kad knjigu opremi, onu istu noć ukrade ocu iz potaje jedan čudotvorni nož, pa s njime sjutradan u jutro u susret onome mladiću, koji bješe pošao kako mu je ona pisala. Teke se sastanu, uhvate jedno drugo za ruku dok se poznadu i jedno drugom dokaže da se ljube, i zakunu se da ih ne će drugo ništa razdvojiti vako crna zemlja. Tadar careva šćer reče mu: "Evo ti ovoga konja ispod mene, nanj uzjaši te brzo u vilenu goru put istoka, i kad dođeš na jednu trorogu glavicu, obrni se s desne na lijevu dok upaziš jednu bisernu livadu i po njoj pasu svakojaki konji, te odaberi onaka tri konja kakva ti je moj otac narekao, ali ako bi se prepali, a ti izvadi ovaj nož i put sunca okreni da se obasja livada, onda će ti svi konji sami doći i kao jagnjad padnuti pred tobom, te ćeš ih tako pohvatati i sa sobom dovesti. Kad konje pohvataš, pogledaj oko sebe dok ugledaš jedan ćepariz nasred one livade, korijen mu je mjeden, grane srebrne a perja zlatna; pođi k njemu i udri nožnicom od noža u korijen, i otvoriće ti se silnovite i od svake siže aspre, te uzmi i natovari one tri konja i s njima ovamo bježi, te ćeš tako mojega oca cara smiriti i mene će ti on pokloniti." Čuvši mladić ovo obeseli se, te uzjaše na onoga đevojčina konja i zađene za pas onaj čudotvorni nož pa uprav k onoj gori uputi se, i kad dođe na onu glavicu, ugleda livadu i po livadi konja svakojakijeh; kad siđe u livadu, konji se počnu plašiti, a on izvadi nož i okrenu put sunca, te sinu da se sva livada zasja kao na gori sunce kad ogrije, i evo ti od svakuda svakojakijeh konja k njemu, i kako koji dolazi, tako na prva koljena pred njim pada, a on počne birati i izabere onaka tri kakva mu je car naručio. Kad konje izabere, ondar stane te tamo amo pogleda i vidi nasred livade oni ćepariz, te on k njemu, kucne nožnicom od onoga noža u korijen, dok šta ćeš viđeti? otvore se i počnu se prosipati iz korijena silne aspre; ondar on napuni vreće i natovari na one tri konja, pa k caru. Kad dođe pred cara i kad car vidi konje i aspre, začudi se i već mu inako nije moglo biti, nego mu obeća šćer za ženu, upita ga kakvu će prćiju i koliko će prćije tražiti, a on mu odgovori: "Čestiti care! đevojku tvoju šćer za glavno, a tvoj nož čudotvorni za dobit." I ovo mu oboje car daruje, te on doma natrag s đevojkom i nožem pjevajući.

Ovaj tekst je narodna umotvorina. Prvi put ju je zabeležio Vuk Stefanović Karadžić u delu Srpske narodne pripovijetke.

Izvor

• Karadžić, V. S. 1870. Srpske narodne pripovijetke, drugo umnoženo izdanje. Beč, u nakladi Ane, udovice V.S. Karadžića. str. 120–122.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Vuk Stefanović Karadžić, umro 1864, pre 160 godina.