Car Goran
Car Goran Pisac: Ilija Vukićević |
Živeo je nekada car Goran, a bio je srca strašnog i snage bezmerne. Stasom je bio za tri boja čovječja i njegovo je bilo sve, čemu je prišao i šta je zaželeo. Samo je još hteo večno da živi.
Jednoga dana nađe on jednu staru vračaru, pa joj reče:
— Babo, sve imam što hoću i sve mogu što zaželim. Ja dižem stene i pravim gradove, zemlju orem noktima, a rod zbiram prstima. Kad sunce pođe s istoka i dok stigne do zapada, svetli mi samo, da činim sve što hoću. Ni neba se ne bojim, jer me ni grom ne bije. Ali ima neko jači i od mene i pred kime sam isto tako mali, kao najmanji mrav. I to mi već šilje glasnike svoje, da me podseti na ništavost tela moga i na slabost srca moga. Video sam jednom u snu suvo drvo lika i veličine moje, gde ga grize mali crv i drvo se na moje oči rastoči. Onda vetar dunu i raznese onaj prah po gori i po vodi, a ja osetih strah u duši i drhtao sam. Pa me čuj, babo! Ako si jaka u svome poslu i ako znaš reči tajne i trave čudotvorne, daj mi i učini da večito živim, i da se smrti ne 6ojim. Ako učiniš, ukrasiću ti glavu krunom bisernom i doneću
ti zlatan žezal, što ga samo vile nose. Ako možeš, a nećeš, spustiću na tebe samo ovaj mali prst moj i više neće biti traga od tebe, da se zna, da si na svetu bila.
Ona ga baba vračara pogleda svojim malim i zelenim očima, kao da mu htede reći: „mali si ti, care Gorane!", ali mu reče ovako;
— Mogu, ali me prvo čuj!
Car je onda posadi do sebe, a baba poče ovako:
— Bio je nekada isto tako jedan silan car, kao sada ti, svetli care Gorane! I njegova je snaga bila neizmerna i njegova je volja bila jedina, pa tako isto, kao sad ovo ti, i on reče jednom jednoj vračari, da mu da večan život i ona mu ga dade. I on je živeo po tome dug niz godina, pa se na njegove oči rađalo sve novo i novo, umiralo sve staro, a on je prve dočekivao i druge ispraćao. Ali vreme ispi njegovu snagu i spusti sav teret na njegovo telo, pa od strašnog cara, ne ostade ništa više, do gomile trošnih kostiju, što ih još među sobom slabo drži konac života. A svrh toga tanka i žuta koža, koja krije podzemnu ništavost našu. A živeo je mučno i tegobno i patio se, nekada silni car, da samo održi dušu svoju, da mu ne bi sama sobom dosadila. Najposle umoren životom on zamoli Boga da ga primi, ali ga Bog ne primi. Tajna o kojoj je on živeo, bila je jača, no njegovi grehovi. Tada mu Bog posla vesnika, koji mu u snu reče: „bićeš oslobođen i primljen, samo prvo učini nešto, što će biti dobrotom teže, od tvoga najtežega greha!" I on je činio po tom sve dobro iza dobroga, ali opet osta još dugo i dugo živ, jer mora da je njegov greh bio veliki. Posle je pitao i grešne i pravedne, da kažu u čemu je najveće dobro delo, ali mu niko ne kaza, jer niko nije ni znao.
Tako bi sve, dok jednoga dana ne vide jednog prosjaka naga gola, gde drhće pod proletnjim suncem i gde travom briše svoje ranjave noge. Sedeo je u sred trnja i žare, a bio je nemoćan da se sam pomogne i pokrene. Tu je samo plakao bez suza i molio smrt, da mu dođe. Onda mu car priđe, skide sa sebe odeću svoju i zaogrnu ga njom, posle mu ispra rane na nogama i svojim ga rukama iznese na isto mesto, a sam sede na mesto njegovo, uze njegov štap i požele sudbinu prosjakovu. Onda oseti da ga sunce toplije ogreja i da ga miran san hvata i zaspa odmah, da se više ne probudi.
Svetli care Gorane, hoćeš li i ti takav večni život?
— Ne! Takav neću! reče car, A zar ne može biti večni život i mladost i snaga?!
— Sve ne može, odgovori baba, ali ti još jedno mogu pomoći. Daću ti večan život i mladost i snagu, ali pola ćeš biti živ i budan, a pola mrtav i u snu. Još eto biraj sam ili voliš dan, ili noć, samo ako živ dan danuješ, noću ćeš mrtav biti, a ako noć izbereš, dana ne smeš nikada videti.
Car Goran se mislio dugo i dugo, pa najposle reče:
— Pa neka bude i tako. Daj mi noć da je moja, a dan neka je za mene san.
— Dobro, svetli care Gorane, ali još čuj i ovo: ako te zastane ma gde sunčev zrak, onoga ćeš se časa ili rastopiti kao snežna grudva, ili prsnuti sav kao meh, pa ma to bilo na putu ili u kući, ili to bilo tvojom voljom ili nevoljom. I zapamti sve ovo care, pa se ne igraj time, jer tako mora biti.
— Dobro! reče Goran.
Onda mu baba dade travu i reče nešto, i od toga časa car Goran spavaše danju, a noću je bio živ i uvek mlad i uvek snažan.
Mnogo je posle ovoga prošlo. Goranov je grad opao, kule su mu se porušile, samo je ostala jedna najviša u kojoj je on danju spavao i iz koje je noću izlazio.
Nego car Goran nije mirovao. Svake noći uzjaše svoga konja i ponese svoga petla, što ga opominje, kad je vreme ići, pa je dolazio u mirne kuće, jeo i pio sa ženama i devojkama, a niko mu od muških nije smeo na oči izaći, jer se beše pročuo, da je strašan taj zmaj Goran.
A čim petao lupi krilima i kukurekne, a konj opet zahrže, kod prazne zobnice, Goran skoči iz kuće, opkorači konja i uzme petla; dohvati se svoje kule, da opet iduće noći izađe.
Tako on jednom baci oko na jednu kuću, u kojoj su bili samo muž i žena, a još žena nerotkinja. Muž, tužan, nešto od straha, a i što je morao, čim čuje Goranova konja, gde lupi kopitom kraj njegove kuće, uzme štap i opanke, pa bež u šumu, a Goran uđe u kuću.
Sutra dan kaže mu žena:
— Gvozdene, zar te nije grehota i sramota, da me ostaviš hali i da bežiš od kuće?
— A što se ti hvataš sa zmajevima? veli Gvozden.
— Ne hvatam se ja s njima, no mi se sam navrzao. Odbrani me, ako si čovek!
— Čovek sam veli Gvozden, ali nisam ni zubat ni rogat, a pred zmaja se ne izlazi šute glave.
— Popi nam, veli žena, sve vino!
— Ne daj mu!
— I rakiju.
— Ne daj mu!
— Ali on je zmaj, a svaki je zmaj jak pa i on.
— He, veli Gvozden, znam i ja to, pa zato grabim u šumu!
Vide žena da joj od muža nema ništa, do samo, što svake noći vrše zelenu travu po polju i što trnju ne da, da se odmara, te se od tada poče moliti Bogu svaki dan ovako:
— Daj mi Bože roda i daj mi odbranu. Ne tražim ti ni slavu ni hvalu, ali mi daj od srca poroda, neka nije veće od pečurke, ni jače od skakavca, no samo da me spase od ove nevolje, i da otera zmaja Gorana, koji me živu namuči pored moga muža Gvozdena.
I tako ona svaki dan i svaku noć, dok se najposle ne oseti bremna i po vremenu rodi dete, ali veliko kao pečurka i još čim se rodi, pođe nogom i progovori odmah, pa reče svojoj majci:
— Nek sam ti srećan!
Pogleda ga majka neveselo pa reče:
— Da Bog da dete, i neka je prosta sva muka moja, samo si ti meni jadna odbrana. Ja sam mislila nešto bolje i od Gvozdena, kad eto da se ne grešim, nije ni kao čovek.
— A reci ti meni samo, veli dete, šta ti treba, pa ćeš videti!
— Neka sine, pomošću se ja još sama.
Onda dete ne hte više ni da pita, no ode u kuću i tu se izgubi negde, niti ga oni nađoše.
Pred noć reče žena Gvozdenu:
— Vide li ti onaj naš dar Boži?
A na to će Gvozden ljutito:
— Reko l' ja tebi, ne hvataj se sa zmajevima, sad imaš i zakrpu!
— Od Boga sam je iskala, veli žena.
— E ženo, da i Bog zna šta je Goran i on bi kao i ja vatao šumu i oblačio opanke čak onamo pod kruškom, a ovo što ti je poslao, kao veli: zaraduj se i nasmej se!
— A šta si mi ti?
— Ti znaš! Ja sam šut!
I Gvozden spremi sve, što mu je za noćas trebalo, a kad se ču bat konja goranova, Gvozden brzo uteče, a Goran uđe u kuću.
Čim otvori vrata reče osorno i besno:
— Ženo, daj vina!
— Nema, reče ona.
— Kako nema — i tu pruži sam ruku, pa izvadi i donese celo bure i otvori vranj. Posle jednom rukom drži i pije, a drugom htede da pomiluje ženu po obrazu, kad ga lupi mali kamen po glavi.
Trže se Goran i pogleda više sebe, ali ne vide ništa.
— Šta to pada s kuće? upita ženu.
— A šta ja znam? odgovori ona.
Posle Goran nađe zaoblicu od jagnjeta i poče jesti. Jednom rukom jede, a drugom htede da pomiluje ženu, dok ga opet udari mali kamen po glavi.
Trže se Goran i pogleda više sebe, al' ne vide ništa.
— Šta to pada s kuće? upita, kao pre.
— A šta ja znam, odgovori žena.
Onda Goran zatrese glavom i saže se njoj na krilo, pa reče:
— 'Ajd' me bišti malo!
I opet ga udari mali kamen, te se trže i pogleda gore, ali opet ne vide ništa.
— Ova se kuća rastiče! reče ljutito.
A žena odgovori. kao i pre.
— A šta ja znam.
Onda Goran spusti glavu na ruku i namršti se ljutito, pa uz to reče:
— Razoriću je druge noći, ako mi opet smeta!
U to zapeva petao, te on usede konja i ode.
Sutra dan kaže žena Gvozdenu sve, a kad reče za kamenje, viknu neko iz trave:
— Ja sam ga gađao!
Kad oni oboje očima tamo, a njihov se sin popeo na jedan panjić i maše na njih rukama.
— E moja crna srećo, reče mu mati, a zar ti ne ču da će Goran kuću da razori?
— Neka, veli mali, vidićemo!
I opet ga nekud nestade. Toga se dana uplaši Gvozden, ali veli u sebi, neka ruši i kuću, samo ću ja dalje da na mene greda ne padne.
Kad te noći dođe Goran, a Gvozden uteče na svoje mesto i sede pod krušku, pa poče da se samom sebi žali:
— Što me izlomi ovaj vadivek, te mi ne da leći noću na mesto, no čuvam ovu krušku, kao da će mi zlato s nje pasti! Da kažem, da sam srećan jedne noći bio, a da nisam pričuvao ovo pusto drvo, ili da se nisam zaželeo i tvrdih dasaka, samo kosti da odmorim — da Bog da! No zevam cele noći u prazno nebo i osluškujem onog prokletog petlića, kad će da krekne, da smem u svoju kuću ući. A još mi žena donese onaj dar Boži, te će mi sada hala i kuću da sruši.
Posle pomisli na taj svoj dar Boži i onda ga vide malog i onakog, kakav je, pa još nekakva čuda s njim i najposle, kao kroz san neki, vide ga gde visi kao zrela kruška i upravo nad njegovom glavom.
Kad od jednom oseti da mu se nešto lepi za nogu i gde ga tanak glas viče:
— Tato ... ej, tato!
Uplaši se Gvozden, jer bejaše uhvatio strah od Gorana i kad je budan i kad spava, pa mu sad srce zalupa, te skoči i naže kroz šumu i ne stade dokle ga brzi dah ne zaustavi. Al i tada učini samo dva puta „Oh—ho", kad se opet ono mrdnu na njegovoj nozi i isti onaj tanak glas reče:
— Tato, ej, tato!
Opet Gvozden zape i poče skakati i gde treba i gde ne treba, a strah mu se popeo na vrhu kike i sve mu fes diže na glavi, još se bedan svaki čas bacaka i desnom i levom nogom, ne bi l' stresao to čudo sa sebe, dokle ga ne obli svega znoj, te pade na jednu ledinu, pa onako
umoran reče:
— Ubi me, Gorane, više ne mogu!
I tu sklopi oči ležeći i poče da čeka smrt. Ne oseti toga trenutka ni gluvu, mračnu noć, niti vide jasne zvezde po tamnom nebu. Al' u tome mu šušnu nešto do samoga uva i ču se onaj glas:
— Tato . . . ta ja sam!
Gvozden skoči ljutito, jer vide sve šta je, pa viknu:
— Ko si ti?
— Ta ja sam . . . tvoj sin od juče.
A da ga je Gvozden mogao nazreti, bi ga u prvi mah zgazio, ovako samo dade jeziku na volju, te reče:
— Ih nakazo jedna, a ja pogiboh živ od straha, da mi se zmaj nije popeo na vrat! A što si se za me zalepio, kad te ja nisam ni u koga molio, no tvoja majka?
A na to mu sin reče:
— 'Ajde pohitaj, te zmajevom konju podmeti zemlju mesto zobi, a ja sam već petlu odsekao jezik i zalepio krila katranom, te neće čuti, kad će zora svanuti i onda je naš.
Vide Gvozden da je i mali pametan, te pođe, kako mu onaj reče, a dete viknu:
— A mene ostavi?!
— Pa gde ću te?
— U nedra, tato.
I tako Gvozden učini sve onako, pa opet uteče u šumu i sede pod onu svoju krušku.
Čudio se Goran, što mu petao ćuti i što mu konj ne hrže, al' sve misli još je mrak. Ali kad mu se proteže noć, pogleda jednom na istok, a tamo se već ukazao prvi jav od zore. Onda Goran skoči brzo i uzjaha svoga konja, pa jurnu svojoj kuli.
A zora sve bliže i nebo sve rumenije, te Goran vide, da neće do kule stići, no se brzo sakri pod jedan stog sena.
I čim granu sunce, uspava se on svojim teškim snom.
A tamo kod Gvozdena pred kućom skupili se svi troje, pa će žena reći prva:
— Ej crna moja srećo, što učini!?
Strašni Goran reče kad pođe: teško vama svima?
Gvozden zadrhta kao i te noći, a mali reče odmah:
— Tato, daj mi vola galonju, da uhvatim zmaja Gorana.
— 'Ajde, veli Gvozden, gde se galonjom hvata zmaj, kad on ima konja krilatoga!
— Daj ti meni samo galonju!
Najposle mu Gvozden dade, a dete mu još reče:
— Meti me u njegovo uvo.
Gvozden ga metu u uvo, a dete poče da viče: 'ajs levo, 'ajs desno, te vo kao smušen diže rep i jurnu preko trna i žbuna i to čas levo, čas desno, kako mu dete kaže. Tako dotera do onoga stoga. Tu nagna galonju na stog i on poče da razgoni rogovima seno s njega, dok se ne ukaza skut od dolame cara Gorana. A čim sunce osija to mesto nadu se Goran, kao prazan meh i pršte odmah na sve strane, ali to beše tako jako i strašno, da sila raznese sav stog i baci galonju u neznan, a s njim i dete, niti se ono više vrati danju, niti zmaj Goran dođe noću.
Kažu da i sada, gde je kula goranova, svake noći pred svanuće čuje se promukao glas petla, i tužan pisak konjski. A čim sunce obasja svet, umukne sve u kuli i kamen samo kamen drži, da oživi opet, čim noć naiđe.
- Čitano u „književn. umetničkoj zajednici" u Beogradu.
Izvor
uredi1896. Zora, list za zabavu, pouku i književnost. Godina prva. str. 3-7.
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ilija Vukićević, umro 1899, pre 125 godina.
|