Цар Горан

Цар Горан Писац: Илија Вукићевић

Живео је некада цар Горан, а био је срца страшног и снаге безмерне. Стасом је био за три боја човјечја и његово је било све, чему је пришао и шта је зажелео. Само је још хтео вечно да живи.
Једнога дана нађе он једну стару врачару, па јој рече:
— Бабо, све имам што хоћу и све могу што зажелим. Ја дижем стене и правим градове, земљу орем ноктима, а род збирам прстима. Кад сунце пође с истока и док стигне до запада, светли ми само, да чиним све што хоћу. Ни неба се не бојим, јер ме ни гром не бије. Али има неко јачи и од мене и пред киме сам исто тако мали, као најмањи мрав. И то ми већ шиље гласнике своје, да ме подсети на ништавост тела мога и на слабост срца мога. Видео сам једном у сну суво дрво лика и величине моје, где га гризе мали црв и дрво се на моје очи расточи. Онда ветар дуну и разнесе онај прах по гори и по води, а ја осетих страх у души и дрхтао сам. Па ме чуј, бабо! Ако си јака у своме послу и ако знаш речи тајне и траве чудотворне, дај ми и учини да вечито живим, и да се смрти не 6ојим. Ако учиниш, украсићу ти главу круном бисерном и донећу
ти златан жезал, што га само виле носе. Ако можеш, а нећеш, спустићу на тебе само овај мали прст мој и више неће бити трага од тебе, да се зна, да си на свету била.
Она га баба врачара погледа својим малим и зеленим очима, као да му хтеде рећи: „мали си ти, царе Горане!", али му рече овако;
— Могу, али ме прво чуј!
Цар је онда посади до себе, а баба поче овако:
— Био је некада исто тако један силан цар, као сада ти, светли царе Горане! И његова је снага била неизмерна и његова је воља била једина, па тако исто, као сад ово ти, и он рече једном једној врачари, да му да вечан живот и она му га даде. И он је живео по томе дуг низ година, па се на његове очи рађало све ново и ново, умирало све старо, а он је прве дочекивао и друге испраћао. Али време испи његову снагу и спусти сав терет на његово тело, па од страшног цара, не остаде ништа више, до гомиле трошних костију, што их још међу собом слабо држи конац живота. А сврх тога танка и жута кожа, која крије подземну ништавост нашу. А живео је мучно и тегобно и патио се, некада силни цар, да само одржи душу своју, да му не би сама собом досадила. Најпосле уморен животом он замоли Бога да га прими, али га Бог не прими. Тајна о којој је он живео, била је јача, но његови грехови. Тада му Бог посла весника, који му у сну рече: „бићеш ослобођен и примљен, само прво учини нешто, што ће бити добротом теже, од твога најтежега греха!" И он је чинио по том све добро иза доброга, али опет оста још дуго и дуго жив, јер мора да је његов грех био велики. После је питао и грешне и праведне, да кажу у чему је највеће добро дело, али му нико не каза, јер нико није ни знао.
Тако би све, док једнога дана не виде једног просјака нага гола, где дрхће под пролетњим сунцем и где травом брише своје рањаве ноге. Седео је у сред трња и жаре, а био је немоћан да се сам помогне и покрене. Ту је само плакао без суза и молио смрт, да му дође. Онда му цар приђе, скиде са себе одећу своју и заогрну га њом, после му испра ране на ногама и својим га рукама изнесе на исто место, а сам седе на место његово, узе његов штап и пожеле судбину просјакову. Онда осети да га сунце топлије огреја и да га миран сан хвата и заспа одмах, да се више не пробуди.
Светли царе Горане, хоћеш ли и ти такав вечни живот?
— Не! Такав нећу! рече цар, А зар не може бити вечни живот и младост и снага?!
— Све не може, одговори баба, али ти још једно могу помоћи. Даћу ти вечан живот и младост и снагу, али пола ћеш бити жив и будан, а пола мртав и у сну. Још ето бирај сам или волиш дан, или ноћ, само ако жив дан данујеш, ноћу ћеш мртав бити, а ако ноћ избереш, дана не смеш никада видети.
Цар Горан се мислио дуго и дуго, па најпосле рече:
— Па нека буде и тако. Дај ми ноћ да је моја, а дан нека је за мене сан.
— Добро, светли царе Горане, али још чуј и ово: ако те застане ма где сунчев зрак, онога ћеш се часа или растопити као снежна грудва, или прснути сав као мех, па ма то било на путу или у кући, или то било твојом вољом или невољом. И запамти све ово царе, па се не играј тиме, јер тако мора бити.
— Добро! рече Горан.
Онда му баба даде траву и рече нешто, и од тога часа цар Горан спаваше дању, а ноћу је био жив и увек млад и увек снажан.
Много је после овога прошло. Горанов је град опао, куле су му се порушиле, само је остала једна највиша у којој је он дању спавао и из које је ноћу излазио.
Него цар Горан није мировао. Сваке ноћи узјаше свога коња и понесе свога петла, што га опомиње, кад је време ићи, па је долазио у мирне куће, јео и пио са женама и девојкама, а нико му од мушких није смео на очи изаћи, јер се беше прочуо, да је страшан тај змај Горан.
А чим петао лупи крилима и кукурекне, а коњ опет захрже, код празне зобнице, Горан скочи из куће, опкорачи коња и узме петла; дохвати се своје куле, да опет идуће ноћи изађе.
Тако он једном баци око на једну кућу, у којој су били само муж и жена, а још жена нероткиња. Муж, тужан, нешто од страха, а и што је морао, чим чује Горанова коња, где лупи копитом крај његове куће, узме штап и опанке, па беж у шуму, а Горан уђе у кућу.
Сутра дан каже му жена:
— Гвоздене, зар те није грехота и срамота, да ме оставиш хали и да бежиш од куће?
— А што се ти хваташ са змајевима? вели Гвозден.
— Не хватам се ја с њима, но ми се сам наврзао. Одбрани ме, ако си човек!
— Човек сам вели Гвозден, али нисам ни зубат ни рогат, а пред змаја се не излази шуте главе.
— Попи нам, вели жена, све вино!
— Не дај му!
— И ракију.
— Не дај му!
— Али он је змај, а сваки је змај јак па и он.
— Хе, вели Гвозден, знам и ја то, па зато грабим у шуму!
Виде жена да јој од мужа нема ништа, до само, што сваке ноћи врше зелену траву по пољу и што трњу не да, да се одмара, те се од тада поче молити Богу сваки дан овако:
— Дај ми Боже рода и дај ми одбрану. Не тражим ти ни славу ни хвалу, али ми дај од срца порода, нека није веће од печурке, ни јаче од скакавца, но само да ме спасе од ове невоље, и да отера змаја Горана, који ме живу намучи поред мога мужа Гвоздена.
И тако она сваки дан и сваку ноћ, док се најпосле не осети бремна и по времену роди дете, али велико као печурка и још чим се роди, пође ногом и проговори одмах, па рече својој мајци:
— Нек сам ти срећан!
Погледа га мајка невесело па рече:
— Да Бог да дете, и нека је проста сва мука моја, само си ти мени јадна одбрана. Ја сам мислила нешто боље и од Гвоздена, кад ето да се не грешим, није ни као човек.
— А реци ти мени само, вели дете, шта ти треба, па ћеш видети!
— Нека сине, помошћу се ја још сама.
Онда дете не хте више ни да пита, но оде у кућу и ту се изгуби негде, нити га они нађоше.
Пред ноћ рече жена Гвоздену:
— Виде ли ти онај наш дар Божи?
А на то ће Гвозден љутито:
— Реко л' ја теби, не хватај се са змајевима, сад имаш и закрпу!
— Од Бога сам је искала, вели жена.
— Е жено, да и Бог зна шта је Горан и он би као и ја ватао шуму и облачио опанке чак онамо под крушком, а ово што ти је послао, као вели: зарадуј се и насмеј се!
— А шта си ми ти?
— Ти знаш! Ја сам шут!
И Гвозден спреми све, што му је за ноћас требало, а кад се чу бат коња горанова, Гвозден брзо утече, а Горан уђе у кућу.
Чим отвори врата рече осорно и бесно:
— Жено, дај вина!
— Нема, рече она.
— Како нема — и ту пружи сам руку, па извади и донесе цело буре и отвори врањ. После једном руком држи и пије, а другом хтеде да помилује жену по образу, кад га лупи мали камен по глави.
Трже се Горан и погледа више себе, али не виде ништа.
— Шта то пада с куће? упита жену.
— А шта ја знам? одговори она.
После Горан нађе заоблицу од јагњета и поче јести. Једном руком једе, а другом хтеде да помилује жену, док га опет удари мали камен по глави.
Трже се Горан и погледа више себе, ал' не виде ништа.
— Шта то пада с куће? упита, као пре.
— А шта ја знам, одговори жена.
Онда Горан затресе главом и саже се њој на крило, па рече:
— 'Ајд' ме бишти мало!
И опет га удари мали камен, те се трже и погледа горе, али опет не виде ништа.
— Ова се кућа растиче! рече љутито.
А жена одговори. као и пре.
— А шта ја знам.
Онда Горан спусти главу на руку и намршти се љутито, па уз то рече:
— Разорићу је друге ноћи, ако ми опет смета!
У то запева петао, те он уседе коња и оде.
Сутра дан каже жена Гвоздену све, а кад рече за камење, викну неко из траве:
— Ја сам га гађао!
Кад они обоје очима тамо, а њихов се син попео на један пањић и маше на њих рукама.
— Е моја црна срећо, рече му мати, а зар ти не чу да ће Горан кућу да разори?
— Нека, вели мали, видићемо!
И опет га некуд нестаде. Тога се дана уплаши Гвозден, али вели у себи, нека руши и кућу, само ћу ја даље да на мене греда не падне.
Кад те ноћи дође Горан, а Гвозден утече на своје место и седе под крушку, па поче да се самом себи жали:
— Што ме изломи овај вадивек, те ми не да лећи ноћу на место, но чувам ову крушку, као да ће ми злато с ње пасти! Да кажем, да сам срећан једне ноћи био, а да нисам причувао ово пусто дрво, или да се нисам зажелео и тврдих дасака, само кости да одморим — да Бог да! Но зевам целе ноћи у празно небо и ослушкујем оног проклетог петлића, кад ће да крекне, да смем у своју кућу ући. А још ми жена донесе онај дар Божи, те ће ми сада хала и кућу да сруши.
После помисли на тај свој дар Божи и онда га виде малог и онаког, какав је, па још некаква чуда с њим и најпосле, као кроз сан неки, виде га где виси као зрела крушка и управо над његовом главом.
Кад од једном осети да му се нешто лепи за ногу и где га танак глас виче:
— Тато ... еј, тато!
Уплаши се Гвозден, јер бејаше ухватио страх од Горана и кад је будан и кад спава, па му сад срце залупа, те скочи и наже кроз шуму и не стаде докле га брзи дах не заустави. Ал и тада учини само два пута „Ох—хо", кад се опет оно мрдну на његовој нози и исти онај танак глас рече:
— Тато, еј, тато!
Опет Гвозден запе и поче скакати и где треба и где не треба, а страх му се попео на врху кике и све му фес диже на глави, још се бедан сваки час бацака и десном и левом ногом, не би л' стресао то чудо са себе, докле га не обли свега зној, те паде на једну ледину, па онако
уморан рече:
— Уби ме, Горане, више не могу!
И ту склопи очи лежећи и поче да чека смрт. Не осети тога тренутка ни глуву, мрачну ноћ, нити виде јасне звезде по тамном небу. Ал' у томе му шушну нешто до самога ува и чу се онај глас:
— Тато . . . та ја сам!
Гвозден скочи љутито, јер виде све шта је, па викну:
— Ко си ти?
— Та ја сам . . . твој син од јуче.
А да га је Гвозден могао назрети, би га у први мах згазио, овако само даде језику на вољу, те рече:
— Их наказо једна, а ја погибох жив од страха, да ми се змај није попео на врат! А што си се за ме залепио, кад те ја нисам ни у кога молио, но твоја мајка?
А на то му син рече:
— 'Ајде похитај, те змајевом коњу подмети земљу место зоби, а ја сам већ петлу одсекао језик и залепио крила катраном, те неће чути, кад ће зора сванути и онда је наш.
Виде Гвозден да је и мали паметан, те пође, како му онај рече, а дете викну:
— А мене остави?!
— Па где ћу те?
— У недра, тато.
И тако Гвозден учини све онако, па опет утече у шуму и седе под ону своју крушку.
Чудио се Горан, што му петао ћути и што му коњ не хрже, ал' све мисли још је мрак. Али кад му се протеже ноћ, погледа једном на исток, а тамо се већ указао први јав од зоре. Онда Горан скочи брзо и узјаха свога коња, па јурну својој кули.
А зора све ближе и небо све руменије, те Горан виде, да неће до куле стићи, но се брзо сакри под један стог сена.
И чим грану сунце, успава се он својим тешким сном.
А тамо код Гвоздена пред кућом скупили се сви троје, па ће жена рећи прва:
— Еј црна моја срећо, што учини!?
Страшни Горан рече кад пође: тешко вама свима?
Гвозден задрхта као и те ноћи, а мали рече одмах:
— Тато, дај ми вола галоњу, да ухватим змаја Горана.
— 'Ајде, вели Гвозден, где се галоњом хвата змај, кад он има коња крилатога!
— Дај ти мени само галоњу!
Најпосле му Гвозден даде, а дете му још рече:
— Мети ме у његово уво.
Гвозден га мету у уво, а дете поче да виче: 'ајс лево, 'ајс десно, те во као смушен диже реп и јурну преко трна и жбуна и то час лево, час десно, како му дете каже. Тако дотера до онога стога. Ту нагна галоњу на стог и он поче да разгони роговима сено с њега, док се не указа скут од доламе цара Горана. А чим сунце осија то место наду се Горан, као празан мех и прште одмах на све стране, али то беше тако јако и страшно, да сила разнесе сав стог и баци галоњу у незнан, а с њим и дете, нити се оно више врати дању, нити змај Горан дође ноћу.
Кажу да и сада, где је кула горанова, сваке ноћи пред свануће чује се промукао глас петла, и тужан писак коњски. А чим сунце обасја свет, умукне све у кули и камен само камен држи, да оживи опет, чим ноћ наиђе.

• Читано у „књижевн. уметничкој заједници" у Београду.

Извор

1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 3-7.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Илија Вукићевић, умро 1899, пре 125 година.