Car Jovan/8

PROMENA

PROMENA
(Kuća Balinte Tereka na Morišu. — Vid i Terek.)

VID:
Bruka va brukom!... Reci, molim te,
Eda l’ ih vide, kako pramaše?
TEREK:
Ko glupa noć prsd kraljem istočnim.
Obesili ih! Ni čitav Moriš
Ne bi nam sprao ljagu s’ oruža.
VID:
Ja mišljah, da će Petar Nerenji
Osvetlati svom rodu obraza,
A gore rđe nema od njega!
TEREK:
Taman nam jedno krilo suzbili,
A on već uzja konja vilovna,
Pa nije stao čak do Moriša.
Brodaru tam’ na onoj lazili
Tisuć je, kažu, dukata dao,
Da ga prebaci preko vode te.
VID:
Sramota, zazor! Ugrin pa beži!
TEREK:
Abranfi Đorđe, Kereši Pavo
Junački paše na bojnom polju.
A on nam sramno odbeže vojsku.
VID:
Ta da su ljudi, kao što nisu,
Pokorili bi, kol’ko ih ima,
S’ mačem u ruci sav poznati svet.
TEREK:
Slomiću svoju sablju kovanu,
I odreći se svoga imena:
Sram bi me bilo, da reknem kome
Od Zoltanovog da sam kolena.
VID:
Poričem, da sam u otačbini.
TEREK:
Nama se smrklo. Hajdemo spati.
(Pođu. — Ulazi Cibakov glasnik.)
GLASNIK:
Jesi l’ ti Terek?
TEREK:
Ja ne znam više.
Za ime svoje.
VID:
Sahranio ga
S’ goleme bruke, s’ kukavičluka,
Što bičem šiba obraz junački
I na nj, sramote nateruje krv.
GLASNIK:
Rekoše, da ću ovde te naći.
Tri dobra hata umorio sam
I leteo sam letom munjinim,
Dok sam ovamo najzad stigao.
TEREK:
To mora da je vrlo važna stvar. Čiji si sluga?
GLASNIK:
Imre Cibaka.
VID:
Iz Velikoga Varada, je l’?
GLASNIK:
Da!
TEREK:
Pa šta bi hteo Cibak s Balintom?
GLASNIK:
Šalje ti pozdrav iz grada svoga,
I poziva te, dobri junače,
Da kupiš vojsku po svih krajevih
I s četom svojom gospodara mog
Kod Suljoša da dočekaš.
TEREK:
Dobro!
Još jednom ću da pokušam sreću,
Al’ ako i sad on pobedi —
GLASNIK:
Ne!
Neka ti nije brige, Balinto!
Jer izdajniku kralja Zapoljca
Zabruja veće zvono ukopno.
Cibak je silnu vojsku digao,
Deset hiljada dobre pehote,
Koja vihornom brzinom juri,
I dve tisuće lake konjice
I vetar što bi stigla krilati,
Pa sad će hrabro da ga napadne
Kod Suljoša, kraj mutna Moriša.
Pa dođi, dakle, hrabri Balinto,
Cibak te zove, da se osvetiš.
TEREK:
Ne časim više. Polazim, letim
Kao krilata strela s’ tetiva.
VID:
Ne bio ko sam, u pitije se
Pretvorila mi u žilama krv,
Međ prvih ako prvi ne budem!
(Odu. — Ulavi Ilka.)
ILKA:
Balinta, kažu, ovde stanuje,
Al’ tu ni jedne žive duše baš.
(Ulazi sluga.)
SLUGA:
Kuda ćeš? Ko si? Koga tražiš tu?
ILKA:
Ne tražim tebe, budi uveren.
SLUGA:
Ma lakše malo, neznana ženo,
Ne moraš odmah visokim glasom,
Mogla bi malo i učtivije.
ILKA:
Ti valjda nisi tuđa papuča.,
Kada si tako drzak, bezočan?
Sluga: Bezočan? Drzak? No, jeei l’ čula,
Ti, k’o što vidim, ne biraš reči,
A ja se ne dam zaman vređati.
Govori, šta ćeš? Koga tražiš tu?
ILKA:
Stanuje l’ ovde Balinta Terek?
SLUGA:
A šta bi s njime?
ILKA:
Za poslom! Ili,
Ako si sluga budi uslužan.
SLUGA:
No, jeste, to je kuća njegova.
ILKA:
Idi unutra, pa me prijavi.
SLUGA:
Šta ću mu reći?
ILKA:
Reci mu, da sam —
Al’ ćuti, nemoj mu ništa reći.
SLUGA:
Kako se zoveš?
ILKA:
Osveta i krv.
SLUGA:
No, jesi l’ čula, ti si —
ILKA:
Luda ? Ne!
I opet velim: Osveta i krv.
Sad možeš ići.
SLUGA (sebi):
Više je strašna, neg’ što je lepa.
ILKA:
Idi, reci mu, da osveta ga
Zove iz doma.
SLUGA:
Odmah ću doći. (Ode.)
ILKA:
Dođoh k'o vihor, što stene ruši,
A sad sam lahor, što samo ljubi.
Ja — lahor!? Ilka — pa slaba? Nisam!
Ljubav mi manja, nego osveta.
Kad ne će mene, drugu ne će moć’...
Hah! Ja ne mogu više gledati,
Kako se topi u zagrljaju
Ivančinome. On, da se topi
Od poljubaca i od milote
Opojljive i bujne ljubavi
Na ružičasgih, mekih dušeci
Najvećeg uživanja zemnoga,
A moja duša da na trnovoj
Postelji leži muka samrtnih!?
Pa šta ću? Ništa! Srce za srce,
Ljubav za ljubav, život za život!
TEREK (s polja):
Ko me to traži?
SLUGA:
Nekakva ženska.
ILKA:
Dolaze. Ilko, nemoj drhtati!
Budi odvažna, tvrda, odlučna!
(Ulaze Terek i sluga.)
SLUGA:
Eto te ženske. (Ode.)
TEREK:
Ilko! Zar si ti?
ILKA:
Ja sam, glavom ja!
TEREK:
Ako svog oca
Tražiš, devojko —
ILKA:
Svog oca!? Oca!?
Ne tražim njega, ne tražim oca,
Već dođoh, evo, tebi, Balinto,
Dušmanu krvnom crnog Jovana,
Da pustošim, k’o vihar ognjeni,
Da gromko grmim, k’o nebeski top
Munjina lunta kad ga opali,
Da uz zvektanje vaših sabalja
Krvavi potop pustim na zemlju,
Da u taj potop utopim sebe
I pobednoga cara Jovana!
TEREK:
Ženska si samo.
ILKA:
Ilka se zovem!
Al’ nemam više časa časiti,
Ja moram odmah natrag, Balinto.
Strah me je, mogu da se osete.
Pa onda sve bi opet u propast.
U kratko dakle. Kada zariče
Danas il' sutra grlata truba,
Da napadnete cara Jovana:
S čela mu vojsku samo dražite,
Al’ tu u dublji ne zagaz’te boj,
Jer tamo bi vas ognjem osuli
I pobili vas opet do noge.
Prema desnom mu krilu čarkajte,
Jer dvadeset je tamo topova,
Koji bi vatrom pozdravili vas,
Koljicu vam u mlevo satrli,
K’o žuto klasje iz oblaka grad.
Ako bi, dakle, da rasturite
Pobednu vojsku cara lažljiva:
Na levo krilo učinite joj
Svom silom svojom zagon junački,
Jer najamnici biće tamo tek
S’ brda i dola tto ih kupio.
Tako će vaša pobeda biti,
A Jovanova slava, galija
U večnu propast tonom tonuti.
TEREK:
Bog može samo više neg žena!
ILKA:
Neg' ženska ljubav i ljubavna strast!
TEREK:
Što ne mogaše tolika vojska,
To ćš da sada proizvedeš ti.
Ali, ako si —
ILKA:
Vidova kći sam!
Vidićeš, dođi!
TEREK (sebi):
Da strašne ženske! (Ode.)
ILKA:
Svrši se... kraj je... kraj mu je slavi,
Kraj mu životu. Strah me je. Drkćem.
Studeni znoj mi probija čelo,
A iz dubice srca mahnita
Već jasno čujem strašnu optužbu:
„Izdajica si, — izdajica si!“
Pa zar da tako, tako da padne
Taj dični junak taj ponosni dav,
Što j’ uvek hrabro gledao strašnoj
Smrti u oči!? A moje srce,
A moje muke, a moja ljubav
I molitve i sanci i želje
Ne vrede l’ tol’ko zar ko slava mu,
Kao život mu!? Al’ ipak, ipak!
Vidova kći vam ne da Jovana!
Jer Ilka i sad voli njega... oh!
A ovo srce i taj silni žar...
Al’ bar da nade imam, nade bar,
Da će mi vidat’ tu grdnu ranu!...
Al’ ipak!.. Ilko, natrag Jovanu!

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.