◄   ПРОМЕНА РАДЊА ПЕТА ПРОМЕНА   ►

РАДЊА ПЕТА
(Јованов стан. С десне стране храстова шума. — Јован и Иванка.)


ЈОВАН:
Ово ће дакле твој да буде стан,
Мален је, ал’ је к’о кутија чист.
Нек ми ј’ у њему вољна невеста.
И Тома ће да овде остане
И крати твоје дуге вечери
Невином шалом, или причама.
ИВАНКА:
Лепа ти хвала, верениче мој,
На чедној пажњи и на љубави,
Којима мене ти обасипаш.
Ја ћу да мирно подносим боле,
Када од мене далеко одеш,
Јер бог ће чути моје молитве
Па ти ћеш мени из боја љута
Здрав да се вратиш у мој загрљај.
ЈОВАН:
Сећај се цара у осами тој
И буди увек здрава, весела.
ИВАНКА:
Нека те добар анђео чува,
А божја веља милост закрили.
ЈОВАН:
Зботом!
ИВАНКА:
Збогом! Ох, збогом!
(Улази Тома.)
ЈОВАН:
Но, Томо,
Седам краљева и три ћесара
Немају тол’ко земаљска блага
Колико данас ја ти поверих.
ТОМА:
Док је ове главе, не бој се!
ЈОВАН:
Буди ми здрава, вољна, весела!
ИВАНКА:
Буди ми чио, славан, победан!
ЈОВАН:
Благослов твој ће чути добри бог! (Оде.)
ИВАНКА:
Но, драги Томо, сада смо сами,
Можеш ми, ако хоћеш причати.
ТОМА:
Ја никад не причам, већ увек истините догађаје казујем.
ИВАНКА:
Тим лепше, Томо, тим поучније.
Реци ми такав један догађај.
ТОМА:
Хм, хм! Кад сам се опо лане на мухачком пољу био, наложи ми Томирић, да не остављам краља ни за живу главу. Ми стојимо у бојноме реду, ал’ наједаред загрмљеше топови, а Турци навалише на нас као хале. Задрктали од страха и најбољи јунаци, а ја стојим, као кип, па само мотрим, одкуд кумбаре долећу. Не потраја дуго, ал’ ето ти једне кумбаре, што се страшно захукала и баш на краља устремила. Кад ја то видех, подметну кумбари штит, те тако спасох краља од извесне смрти. Бомба паде на земљу, па се распршта, а мене један комад баш у звезду, ал’ ја стојим. Ту се по том породи крвави покољ и погибао. Наши стругнуше, а ја стојим. Неко доба ноћи удари плаха киша, па ми овлажи пушчани прах. Кад се нађох на невољи, тргох добру аламанку, па сабијај Турке у буљуке. Сав крвав дођох чак до падишиног чадора, ал’ тамо мога краља нема. Шта ћу сад? а бејах пешице. Узјахам коња, па терај за краљем чак до Челе-потока. Поток нарастао, вољани боже, као Дунаво, ал’ја ударих коња бакрачлијом, па сам већ па другој страни. Ту мртва нађох и краља Лајуша, где га одмах и укопах. Хух, то је страшпо било!
ИВАНКА (седне.):
И то је све баш тако било?
ТОМА:
Од речи, до речи.
ИВАНКА:
Казуј ми какву другу причу.
ТОМА:
Шта? Ти ваљда мислиш, да ја —
ИВАНКА:
Не. Доста.
На сивих крили спушта се вече:
Донеси светњак.
ТОМА:
У овом часу. (Оде.)
ИВАНКА:
Вернијег слуге нема од њега.
Он би јунаштвом да се поноси,
А још у боју никад не беше.
(Улази Тома, носи свећу.)
ТОМА:
Ево, Иванко!
ИВАНКА:
Метни га на сто.
(Тома учини.)
Е, драги Томо, сад си слободан.
Ал’ немој никуд из ове куће,
Јер обране бих твоје требала
Лупежи кад би напали ме ту. —
Стража, до душе, доста јака,
Ал’ срце, Томо, ти си њезино.
ТОМА:
Што јесте, јесте. У свој војсци нема бољег момка од мене, па опет морадох, да дома останем. Та да сам тамо, бре, секао бих их, као купус.
ИВАНКА:
Добро је теби и овде, Томо.
ТОМА:
Јесте, ал’ ипак је лепше у боју. Пушчана зрна свирају, као комарци, кумбаре надају, као из облака град, а трипут су већа него моја глава. Хатови се пропињу, из топова облаци куљају, па не видиш у помрчини ни прст, већ само кољеш и сечеш.
ИВАНКА:
Верујем, Томо, доста је било.
Ал’ остави ме својмм мислима.
ТОМА:
Па добро. Одох. (Оде.)
ИВАНКА:
Ах, боже мој!
Када ће опет да ме загрли?
Када ће опет да ме пољуби?
Спусти се благи, тихани санче,
Из недогледне висине светле
И склопи моје уморне очи
Мађионичким твојим прстима.
Ал’, благи санче, не заборави
Донети чисту слику његову
А на љубавној жици злаћеној
Из срца му, из круне сунчане.
Спусти се, санче, голубе мира,
Са постојбине твоје с’ етира,
О његовој ми гучи љубави
Голубе бели, санче убави! (Заспи.)
СТРАЖА (с поља):
Ко је?
ЈОВАН (с поља):
Војвода! (Уђе.)
Ено је, спава.
На анђеоских недри’ у рају
Тако борави чиста невиност.
Хтедох још једном, да је загрлим,
Хтедох још једном, да је пољубим,
Ал’ сад не могу. Све моје жеље,
Не вреде тол’ко, к’о тај њезин сан.
(С поља праска из пушака, бубањ удара на узбуну. С једне стране стража, с друге Тома. — Иванка скочи.)
ИВАНКА:
Шта је то?!
ТОМА:
Какав пуцањ?
СТРАЖА:
Нападај.
ИВАНКА:
Боже! Јоване! Недај ме, недај!
ЈОВАН:
А ко би дао свога ока вид?
Да тебе немам, не бих видео:
Кад сунце зађе, тама бива свуд. (Стражи.)
Седлај ми коња!
(Стража оде.)
Иванко!.. Збогом!
Када се натраг вратим из боја
Љубавном круном крунисаћу те.
(Иванка оде. — Томи.)
Додај ми шлем. Ма брже, жури се.
Стегни ми оклоп. Сад может ићи.
(Тома оде.)
Још нисам никад тако весело
Водио своје јунаке у бој,
Овај је данак, овај је бојак
Живота мога тачка обртна,
Што ће ил’ круну да ми дарује,
Или џелатов палош крвави.
(Улаз Сретен.)
СРЕТЕН:
Није озбиљно. Неки лупежи
На мртву нашу стражу пукоше,
С’ тога је она узбуна била.
ЈОВАН:
Безочна дрскост.
СРЕТЕН:
Наши их одмах
Одбише, царе.
ЈОВАН:
Иди, нареди,
Нек коњаници коње седлају,
А топџије потпраше топове,
А сва се војска дигне на ноге,
Да потражимо свога душмана.
(Сретен оде)
Ил’ сад, ил’ никад! Ил’ ноћ, или дан:
Ил’ ропски слуга, или слободан!
(Чује се будионик. — Улази Илка.)
ИЛКА:
С Олимпа кад би сишао се Март
Постиђено би пао пред тобом,
Штитоноша да буде, царе, твој.
ЈОВАН:
Његовим ти се кунем именом,
Да неће бити с’ мене постидан! (Пође.)
ИЛКА:
Стани још мало. Живот је кратак,
А смрт је дуга. Живот је диван,
А смрт је страшна.
ЈОВАН:
Не бојим се је.
ИЛКА:
Тебе смрт зове. Стани, животе,
Пољупцем твојим да укротиш смрт,
Да смрћу живиш, животом да мреш.
ЈОВАН:
Зли су те ваљда дуси мучили,
Те сада тако буновно збориш.
ИЛКА:
Буновно зборим? Не, царе! Смрт сам.
Ал’ буди мој, па бићеш бесмртан,
Докле смрт живи, живићеш и ти.
ЈОВАН:
Ниси при себи. Иди, почивај.
ИЛКА:
На твојих недри, на твојој руци
Мирни би били моји санови,
И ја бих снила бисерне снове
О загрљају твоме жестоком,
О пољубљаји’ твојих огњаних,
Што море до дна би осушили.
А из сна кад бих пренула се тог,
Твоје би очи гледала само
К’о жарко сунце храбри Бедујин
На златну кад се рађа истоку.
Овамо, царе, на моја уста
На медоливни извор жића твог,
Од пољубаца твојих ватрених
Љубавни извор да усане тај,
Животом живот да ти вратим свој!
Волиш ли Илку, царе, волиш ли?
ЈОВАН:
К’о мајка сина, к’о братац сестру.
Ал’ срце своје —
(Узбуна.)
Живот ме зове!
Идем, да кренем своје соколе,
Да с’ вероломним краљем бијем бој
За ове краје и за народ свој! (Оде.)
ИЛКА:
Јоване, стани! Нема га; оде.
Оде у понор, у пропаст и јаз,
Што својом руком ја му ископах.
Хтела сам гњевни задржати мач,
Љубомор што му над главом витла,
Тек једну само да је рек’о реч.
Ал’ он ме није хтео да чује,
Он мене неће, он ме презире!
Брод ми је љубав, мржња му вихар
У море ледно што утопи брод.
Сад ништа немам, ништ’ више немам,
Из мора тог на врху катарке
Црни се барјак види само тек
Очаја мога! Па нека гине!
Са увређене љубави моје
Нек и он гине, нека погине! (Оде.)
(Убојна вика. — Улази Тома.)
ТОМА:
Доселе их је само за перчин,
Ал’ данас ће их и за грло већ.
Од кад је русе главе на мени
Тако га нисам јоште видео:
У мал’ ме није пробо погледом.
(Улази Сретен.)
Шта је?
СРЕТЕН:
Не питај.
Силна је војска непријатељска,
Од жељеза и тешка олова
Проваљује се земља под њоме.
Лево нам крило сатрвено већ,
Десно се крило још храбро држи,
Ал’ и то ће да скоро подлегне.
У мору нема толико песка
Ко змијских глава непријатељских.
Заман сав напор, и он ће пасти
К’о тврди кедар с’ горе ливанске.
ТОМА:
Не бој се, побро, и ја ћу с’ вама.
СРЕТЕН:
Штета би било за таку главу. (Оде.)
ТОМА:
То и сам мислим. Та моја глава
Дуката вреди — бар мени самом.
(Улази Јован с пребијеном сабљом.)
ЈОВАН:
Како урличу! Како ликују!
Ал’ још је рано! Застава наша
Још се вихори, још није пала:
Правдина крепка рука је држи,
Уз пркос страшној сили пакленој.
Седлај ми коња! Већ су четири
Убили испод мене!.. Срамота:
На левом крилу саме су бабе!
Преслицу њима, а мени коња!
Коња и сабљу!
(Тома оде.)
Ево, ова ме
Изневерила!... Зађи за облак
Јасни месече, да не види цар
Срамоту своју!
ТОМА (уноси сабљу):
Ова је сабља за те кована.
(Преда му сабљу.)
ЈОВАН (примив сабљу):
Седлај ми коња!
ТОМА:
Оседлан је већ. (Оде.)
(Улази Сретен.)
СРЕТЕН:
Црнога пакла дивље легије
Бију се с’ твојим орловским јатом.
Та бесна вика и тај урнебес
Твојој је слави, царе, бритки нож.
ЈОВАН:
Још имам руку, још имам зуба!
СРЕТЕН:
Јунак си, лав си: потреси гривом!
ЈОВАН:
О сводницу ми обесите шлем,
Ако увредим Душанову сен!
(Улази Тома.)
ТОМА:
Издаја, царе, нов се роди Вук.
ЈОВАН:
Гавран си, гракћеш. Издаја?! Лажеш!
Ко је издајник?
ТОМА:
Не знам, Јоване,
Ал’ душман нам је скоро на прагу.
Сеоце мало у пламену сво,
Добри јунаци изгинули сви,
А плашљивци се светом разбегли.
Све је пропало!
ЈОВАН:
Није, кад кажем!
У ватру, у бој! (Ватра.)
СРЕТЕН:
Бадава, царе!
То не би био саразмерап бој.
ЈОВАН:
Да Март ми сам на сусрет долази
Ни онда не бих овде остао. (Пође.)
(Улази Вид, па стане за грм.)
ВИД:
Никуд, ни педља! Предај оруже,
Роб си, Јоване!
ЈОВАН:
Роб! Ко каже!?
ВИД:
Вид!
ЈОВАН:
Нико и ништа! Уштва, брбљавац!
Ма што се кријеш? Доле с’ оклоном! (Баци га.)
Ево и добре сабље челичне,
Да голом руком угушим змију,
Што иза грма сиче! Овамо!
(Баци сабљу, па полети.)
ВИД:
Ево ти дакле мога поздрава!
(Опали пушку, обрани Јована, па утекне.)
ЈОВАН (љуља се):
Обрани ме, ал’ не уби ме!
(Придржавају га.)
Оставите ме. Цар се још држи.
На својима се држи ногама.
Напред! У славу! Сретене, Томо —
(Исправи се.)
Није ми ништа, баш ништа, браћо!
(Високим гласом.)
Пали још једном, бескућаниче,
Једно је ђуле мало за цара! (Љуља се.)
(Завеса пада.)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Мита Поповић, умро 1888, пре 136 година.