Car Jovan/10

PROMENA

►

PROMENA
(Jovanov stan. Jovan leži na risovini. Na duvaru mu visi oklop i štit, a pored krevetca stoji mu sablja.)

JOVAN:
Po čelik-štitu volje mi tvrde
Ledne pameti čekić udara.
Iskrzaćeš se na otom štitu
Hladna pameti, slabi čekiću.
Izdajnik? Nisam! Nije istina!
Ja sam tek svoje pravo branio,
A tim o zakon ne ogreših se.
Ma dobro, ništa. Krvava rana
Za postelju me veže ovu još,
Al' kad i ako podignem se s’ nje
Razviću opet barjak ubojni
I izvaditi iz korice mač,
Da njim potražim pravo roda svog.
(Vadi i pregleda pismo.)
Taj žuti list mi Zapoljac pis’o
I preklinj’o me, bogom kumio,
Da ga podignem na ugarski tron.
Banat, Srem, Bačka — despotovina —
Vladarska kruna — puka, presna laž,
Laž svaka reč mu, svako slovo mu.
K’o ljute zmije bodu mi oči
Taj rukopis i potpis njegov taj.
Život po sebi ništavi je list,
Svaki je čovek pesnik i pisac.
Ko što napiše na onaj listak
Toliko posle i knjiga važi.
Ja ću da mačem svoj ispišem list,
Neka ga čita i potonji svet,
A nek o meni sudi kako zna.
(Ostavi pismo. — Ulazi Ivanka.)
Dobro mi došla, dobra Ivanko!
IVANKA:
Da l’ ti je lakše? Da l’ ti je bolje?
JOVAN:
Pitome tvoje iz oka suze
Izvidaće mi ranu na grudi,
A blaženi tvoj zorin osmejak
U srce moje nov uleva nad,
Da će se naše duše spojiti
K’o zrak sa zrakom, kap sa kapljicom.
IVANKA:
Al’ kad se opet digneš s postelje,
Onda me ne ćeš više ostavit’?
JOVAN:
Ne ću, Ivanko, već ću i tebe
Sa sobom uvek u boj voditi,
Gde slava plete venac lavorov
A na krvavo čelo junačko.
IVANKA:
To nesi dobro rek’o, Jovane,
Il’ valjda samo šala beše, je l’?
Ti ne ćeš više nikad od mene,
Kad nam se duše već jednom spoje
K’o zrak sa zrakom, kap sa kapljicom.
JOVAN:
Veži za kletvu nevinih blagoslov
Il’ za goluba orla krstata,
Al’ moju volju nepromenljivu
Ni tvoja ruka ne bi vezala
Za ružičasti venac ljubavi,
Da ga podignem na ugarski tron.
Banat, Srem, Bačka — despotovina —
Vladarska kruna — puka, presna laž,
Laž svaka reč mu, svako slovo mu.
K’o ljute zmije bodu mi oči
Taj rukopis i potpis njegov taj.
Život po sebi ništavi je list,
Svaki je čovek pesnik i pisac.
Ko što napiše na onaj listak
Toliko posle i knjiga važi.
Ja ću da mačem svoj ispišem list,
Neka ga čita i potonji svet,
A nek o meni sudi kako zna.
(Ostavi pismo. — Ulazi Ivanka.)
Dobro mi došla, dobra Ivanko!
IVANKA:
Da l’ ti je lakše? Da l’ ti je bolje?
JOVAN:
Pitome tvoje iz oka suze
Izvidaće mi ranu na grudi,
A blaženi tvoj zorin osmejak
U srce moje nov uleva nad,
Da će se naše duše spojiti
K’o zrak sa zrakom, kap sa kapljicom.
IVANKA:
Al’ kad se opet digneš s postelje,
Onda me ne ćeš više ostavit’?
JOVAN:
Ne ću, Ivanko, već ću i tebe
Sa sobom uvek u boj voditi,
Gde slava plete venac lavorov
A na krvavo čelo junačko.
IVANKA:
To nesi dobro rek’o, Jovane,
Il’ valjda samo šala beše, je l’?
Ti ne ćeš više nikad od mene,
Kad nam se duše već jednom spoje
K’o zrak sa zrakom, kap sa kapljicom.
JOVAN:
Veži za kletvu nevinih blagoslov
Il’ za goluba orla krstata,
Al’ moju volju nepromenljivu
Ni tvoja ruka ne bi vezala
Za ružičasti venac ljubavi,
A da ne mogu više za slavom.
Bez slave ne bih tvoje ljubavi,
Prirodi dosta sunce jedno je,
Dva sunca srcu mome trebaju.
IVANKA:
Nemoj da tražiš tu krunu sjajnu,
Slava je nju od suza skovala;
Već se ovenčaj vencem ljubavnim,
Anđelska ruka što ga je splela.
JOVAN:
Dobro si dete! Pruži mi ruku,
Taj beli ljiljan, da ga celujem.
Mi ćemo lako do sporazuma,
Jer ti me voliš, ti si mi verna,
Je l’, draga moja, lepa Ivanko?
IVANKA:
Za ime boga! Ta ti si bolan!
(Ulazi Sreten.)
SRETEN:
Čestiti care!
JOVAN:
Za št’ tako tužno?
SRETEN:
Balinta Terek, Sevastijan Vid
Opasali nas željeznim pasom.
Silna je vojska oko seoca,
Na čelu njojzi glavom Zapoljac.
A nas je, care, taman stotina.
IVANKA:
Oh, bože, bože!
JOVAN:
Nanjuškali su
Šljednici dakle i ovde mene,
Što sam im tol’ko straha zadao.
SRETEN:
Dušmani ne bi mogli ovamo,
Al’ Ilka im je pokazala put.
JOVAN:
Ilka!? I ona neblagodarna!
SRETEN:
Da nisi bolan —
IVANKA:
Vrlo je bolan.
JOVAN:
Nisam. Odmah ću. (Hoće da ustane.)
IVANKA:
Oh, ja sam znala!
To je ta zmija!
JOVAN:
Ne mogu! Zaman!
Na postelji će da me zakolju —
Car Jovan će na postelji mreti!
Sad ću!... Odmah ću!... Idi, Sretene
Valjda ćete se moći probiti.
I ja ću odmah... Odmah, Sretene!
Da nisam bolan, da nisam ranjen ——
Ni takog čuda nije bilo još!
Udrite u grot!... Smejte se grotom!
Na jednog orla sto lešinara!
(Sreten ode.)
Sram da ih bude!... Ivanko, dete!
Je l’ da ću moći? Ma kako ne bih!
Ta noge mi još nisu otpale!
(Hoće da ustane.)
Ako poginem: nemoj tužiti.
Ti si još mlada, ti ćeš još naći,
Eo će da tebe voli —
IVANKA:
Jovane!
JOVAN:
Sram da ih bude!... Na mene samog,
Kome su krila podsečena već,
Ustremili se svom silom svojom.
Pa i on, i on: verolomni kralj,
Koga smo mi na presto dignuli!
(Ulaze: Zapolja, Terek, Vid i Ilka. — Sreten i Toma kao sužnji.)
ILKA (sebi):
Opet Ivanka! Uvek Ivanka! (Na glas.)
Dobro smo došli. Eno ga!
JOVAN (skoči s postelje):
Ilko!
Neblagodarna zmijo! Seti se,
Kad su te Turci... I ti me izda!
IVANKA:
Drugog oca, dobročinca svog!
To je ta zmija, care moj!
JOVAN:
Ti da me izdaš! — Krvnice! — A on,
On verolomnik i krivokletnik,
Što je preda mnom k’o crv puzio! —
Zapoljac! — Ilka! — Ti nisi Ilka!
VID:
Baš glavom ona — moja kći.
JOVAN:
Ilka!... Tvoja kći?... Ha, gujo!
ZAPOLjAC:
Vežite ruke razbojniku tom.
JOVAN:
Mene da vežu! Moje ruke zar ?
(Pokazuje mu pismo.)
Vidiš to pismo, krivokletniče,
Što si ga negda meni pisao?
(Podere pismo.)
Eto, toliko vredi tvoja reč.
ZAPOLjAC:
Vež’te mu ruke. — Vide, okuj ga!
JOVAN (drhće, uzme sablju s postelje):
Ne klecaj, nogo! Drž’ se, Jovane!
Amo, na sablju!
(Zapoljac hoće da se bije.)
VID:
Ja ću, kralju moj!
(Mačeva se s Jovanom.)
Oko mu oganj,
Presekao bi pogledom i štit,
A ruka mu je k’o iz neba grom!
JOVAN:
Udri, il’ ja ću!
(Mačevaju se.)
VID (za sebe):
Ne mogu dalje! (Ispusti sablju.)
To nije čovek, već bojeva bog!
JOVAN:
Gle, uštve! Udri!
TEREK (probode Jovana):
Do vraga s tobom!
IVANKA (zajedko s Ilkom):
Care!
ILKA (zajedno s Ivankom):
Jovane!
JOVAN (ispusti sablju, posrće):
Mučki me ubi — ne na megdanu!
Dajte mi mač!... Car zapoveda: mač!
TEREK:
Ne ću te ni ja na vešala!
JOVAN:
Ne bojte se!... Oh, dete, Ivanko!
Ja ne ću mreti!... Eto, car je živ!
Zar ne čujete? — Dajte mi sablju, —
Sablju, kad kažem, da tog zlikovca...
(Kleca, digne sablju.)
Evo je, evo!... Oh, kovna sabljo,
Oh, vrlo dobro!... Ne bledi!... Drž’ se!...
Car te poziva!... Udri! (Gubi snagu.) Ah, ah, ah! —
(Stropošta se.)
Ivanko, zlato! Umreću... zbogom!...
Ta krv, ta rana... Zbogom ... zbogom ... oh!
(Izdahne.)
IVANKA (klekne):
Bože milosti, ne ostavi nas!
ZAPOLjAC:
Takog junaka nije bilo još!
VID:
S tigricom valjda zmaj ga rodio.
ILKA:
Izdadoh tebe, a ubih sebe.
Ljubav je moja pokrov ti crni.
Nesi me hteo za žića svoga,
Ilka će tebe i nakon žića! (Probode se.)
Dolazim... čekaj!... Jovane!... Babo!...
Oprosti ćerci... prosti joj, prosti! (Umre.)
ZAPOLjAC:
Bedna devojko!
VID:
Sirota ćerko!
ZAPOLjAC:
Dovedite nam roblje u Budim.

(Zavesa pada.)¬

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Mita Popović, umro 1888, pre 136 godina.