Carski soneti 2 (Dučićeve pesme)

←< Carski soneti

CARSKI SONETI Pisac: Jovan Dučić

Dubrovačke poeme >→

MOJA OTADžBINA
Prijatelju Milanu Vladanovom Đorđeviću

Ave Serbia

Tvoje sunce nose sad na zastavama,
Ti živiš u besnom ponosu sinova;
Tvoje svetlo nebo poneli smo s nama,
I zore da zrače na putima snova.

Još si uz nas, sveta majko, koju muče:
Sve su tvoje munje u mačeva sevu,
Sve u našoj krvi tvoje reke huče,
Svi vetri u našem osvetničkom gnevu.

Mi smo tvoje biće i tvoja sudbina,
Udarac tvog srca u svemiru. Večna,
Tvoj je udes pisan na čelu tvog sina,
Na mač njegov reč ti strašna, neizrečna.

Mlekom svoje dojke nas si otrovala,
U bolu i slavi da budemo prvi;
Jer su dva blizanca što si na svet dala -
Mučenik i heroj, kap suze i krvi.

Ti si znak u nebu i svetlost u noći,
Kolevko i grobe, u kolevki sunca;
Ti si gorki zavet stradanja i moći,
Jedini put koji vodi do vrhunca.

Mi smo tvoje trube pobede i vali
Tvog ognjenog mora i sunčanih reka;
Mi smo, dobra majko, oni što su dali
Svagda kaplju krvi za kap tvoga mleka.

Maćedonija

U svakoj planini imaš svoga zmaja,
I vile brodarke pokraj sviju reka,
Na svakom raskršću po jedan kralj čeka,
I starinski napev poljima bez kraja.

Sve za suncem kao narodi što sele,
Idu deca putem kud su prošli stari,
S nevidljivom zvezdom u oku što žari,
S njinom strašnom reči navrh usne vrele.

Zastave vihore mrakom, kao kletve;
Daleki putnici idu drug za drugom
U polja gde nekad car vođaše plugom,
I naše carice pevahu uz žetve.

I unuci idu kud su išli dedi,
Na kamenu istom oštrili su mače;
I strašnu legiju, i od gneva jače,
Vodi sjaj daleke carske propovedi.

Prolaze zastave putišta daleka;
Sutra će da sevnu sablje otrovane...
No legija gde će najposle da stane?
Na svakom raskršću po jedan kralj čeka.

Horda

Mi nismo poznali vas po zastavama
Ni vaše heroje od lavova ljuće:
Sve na kolenima vukli ste se k nama
Noseć mač ubice i luč palikuće

Bez buktinja ide ta vojska što ćuti,
Požar sela svetli za marševe gorde...
Vaše gromke himne ne čuše nam puti:
Nemo ubijaju deca stare horde.

Polomiste više kolevki, o srama!
Nego herojima otvoriste raka.
Podaviste više njih u posteljama,
Nego što ste u krv srušili junaka.

Uzeli ste oči freskama sa svoda,
Glave kipovima heroja iz bajke;
Spržili ste seme u strahu od ploda,
I reč ubijali ubijajuć majke.

Presiti se zemlja od krvavog vala,
Ali vam pobeda ne osvetli lice:
Jer lovor ne niče s bunjišta i kala,
On je za heroje a ne za ubice.

Vardar

I usta prorokâ i mišca junakâ,
Napiše se snagom tvoje svete kapi.
Sad kroz naša srca idu krupni slapi
Tvojih svetlih struja i ognjenih zraka.

Svoj hleb i lovore zalili smo tobom;
Molitva i himna, obe su te pune;
Pune su te naši vapaji i strune;
Kao Mlečni Puti sjajiš našim dobom.

Uzeli smo gordo u svoje trofeje
Sve tvoje ognjene zastave i mače,
Oplenili tvoje smaragde što zrače,
I tvoje matice razveli u leje.

Ovde se borahu pretci s potomcima:
Lavovi od tuča motre žive lave;
Dve tvoje obale dve su naše slave:
Mi smo pobednici bezmerni nad svima.

Tečaše iz carske legende, a sada
Robuješ u priči o nama; i grubi
Sen naših legija sad na tebe pada;
Sve tvoje vetrove nosimo u trubi.

Hercegovina

---

Naši će im vetri pepeo razneti,
Spraćemo sa stene pogane im stope:
Zaboli smo koplje na velikoj meti,
Sad je put naš nalik na sunčane snope.

Pašće paučina na mečeve grube,
A skromno će ralo opet da zasvetli;
I kao što juriš sad oglase trube,
Uranke će mirne da javljaju petli.

I poći će k slavi odmah od početka
Nov porod sve tragom naših legiona,
Blažen, u kolevci on ču kako pretka
Prati u legendu glas pobednih zvona.

Znaće da je samo ona zemlja svetla
Gde nikad još nije pala suza srama;
Gde su deca na mač ime oca metla
Što živi u himni i u molitvama.

Himna pobednika

Pobeda će preći sve puteve naše,
I oglednuti se u dnu sviju reka;
Umirućim dati kap iz svoje čaše,
A novorođenim kap otrovnog mleka.

Ova ista polja što krv jednih žali,
Urodiće drugim pričešćem i hlebom;
I trag ovih istih sto su danas pali,
Videće se sutra kako svetle nebom.

Jer docnije krupni ognjevi da planu,
Treba iskra onih što umru u sjaju;
Samo zore koje iz očaja svanu,
Prikažu grob pretka i put naraštaju.

Jer je otadžbina samo ono kuda
Naš znoj padne gde je krv očeva pala;
I plod blagosloven rađa samo gruda
Gde su mač zarđan deca iskopala.

Samo buktinjama zbori se kroz tmine;
U zrcalu mača budućnost se slika;
Preko palih idu puti veličine;
Slava, to je strašno sunce mučenika.

Bregalnica

Opraćemo tobom oči našoj deci,
I čelo proroka u trenuti sudnje,
Reko koja posta u mačeva zveci
Svetlom međom izmeđ istine i bludnje.

Kao varnica si izbila iz mača,
I svoj put prosekla između dva doba;
I digla sve ognje iz svog sjajnog droba,
Da bi jedan narod zano kud korača.

Vodo vapijućih u velikoj noći,
Osvetljenim putem sada ide pleme;
Na rukama punim pobedničke moći
Nosi svoje rodno nebo, kao sleme.

Sveta reko gde se oglednula slava,
Omađijan narod doneo je na te,
S pobožnošću žreca i gordošću lava,
Svoje bele orle i svoje penate.

Tvoj luč sevnu da se uždi oreola;
I nosiš, do juče nepoznata nikom
Sve sunčane mreže i zvezdana kola;
I vriš pod ognjištem i pod žrtvenikom.

Kao tvoje ždrelo što ne zna da skrene,
I međe su srca nemenljive, preke:
Naša duša ima boju naše stene,
I naša krv teče kud i naše reke.