Царски сонети 3 (Дучићеве песме)

←< Моја отаџбина

ЦАРСКИ СОНЕТИ Писац: Јован Дучић

ДУБРОВАЧКЕ ПОЕМЕ
Пријатељу Милану Ракићу

Дубровачки мадригал

Вечерас, Госпођо, у Кнеза на балу,
Играћемо опет бурни валс, ко прије;
С радошћу на лицу минућемо салу,
Као да никада ништа било није.

А затим ће доћи весели кадрили,
Музика ће страсна да хуји, ко бура;
Госпође ће бити у млетачкој свили,
Господа у руху од црног велура.

Затим ће властела у зборе да тону!
Млађи о јунаштву, песништву, и вину,
Старији о небу, о старом Платону,
И о сколастици, Светом Августину.

Ми ћемо, међутим, сести у дну сале,
У меке фотеље, не слушајућ тезу,
И написаћу вам, хитро, ко од шале,
Један тужан сонет на вашу лепезу.

Дубровачки поклисар

Зими, тисућ шест сто... (сад свеједно које),
Менчетић, поклисар, беше у Версаљу,
Да учини смерно подворење своје
Лују Четрнајстом, милостивом краљу.

У част посланика републике старе,
И светлога госта, држали су били
Тад у Трианону бриљантну соаре,
С трупом Молијера, музиком од Лили.

Сву ноћ напудране маркизице мале
На врх ципелица сатинских и финих
Играху менует; и мирис дуж сале
Вејаше кô ветар од лепеза њиних.

Док је гост, међутим, прешао у збору
С једним кардиналом, пун речите силе,
Цело стање цркве на Јадранском мору:
Све мислећ на једну ципелу од свиле.

Дубровачки пастел

Господин Бартоло, властелин с Посата,
Doctor in utroque и ђак Саламанке,
С чипкастом ко пена јаком око врата,
Отменог морала, ћуди врло танке.

Познат је философ, љубавник над свима,
И песник, кад треба. Госпар Бартоломео,
Победилац срца и на двобојима -
Једног дана спази да је посто бео.

Докле још у своме прслуку од свиле
По које писамце опази да има,
И малу мараму, ко зна које виле,
Пуну пољубаца и пуну парфима.

Хтеде да се снужди и да сузе распе,
Но беше у журби. Брзо он је сео:
Госпођо контеса, ноћас... кад све заспе,
Доћи ћу. Addio, cara. Бартолео.

Дубровачко вино

Mоре непомично, мирно као срма,
Лежаше пред вртом. Само млаз фонтана
Прска. Док из модрог лаворовог грма
Вири блудно лице мраморнога пана.

Чу се страсна свирка. Затим друштво цело
Јави се у врту; сва су лица њина
Била раздрагана; све беше весело
После доброг ручка и перфидног вина.

И почеше игре, све с нежним дар-маром,
Извесна пометња наступи у чину:
Ту капетан псалме цитира са жаром,
А доминиканац свира мандолину...

Госпођица Ана де Доце, већ седа,
Чувена са строгих врлина и тона,
Окружена јатом дама, приповеда
Једну плаву причу из Декамерона.

Дубровачки карневал

Oгроман карневал, као море шумно,
Просу се на Страдун; и ни трен да мине,
Сипљу већ у битци што поче безумно
Конфети, пољупци, цвеће, серпентине.

Смех, клицање, жагор од хиљаде маска.
И затим, наједном, једна тренут тиха:
То домино (песник) госпођама ласка
С две-три љупке строфе и фриволна стиха.

Жагор. Затим опет два домина млада
Казаше дијалог пун несташне шале.
Заигра јеђупка, нага... А мрак пада;
Свет с клицањем пали шарене ферале.

Али кад глас стиже да умрије Ката,
Млада удовица, вест бејаше кобна:
Све улице беху пусте за по сата
И све покри туга и тишина гробна...

Дубровачки епитаф

Ова стара кућа са грбом старинским,
С балконом на Страдун, где миришу саде
Године и трулеж ходницима ниским,
Беше некад кућа кнеза Паска Заде.

Паско Заде беше алхимичар; даље,
Познат питагорист, звездар, морепловац,
Ђак славног Ванини. — Пучанин, син шваље,
Поста племић умом, а кнезом за новац.

Летописи кажу: Беше мудрост сама
Сто годишта живље за музе и паре
Но сласт женског тела не позна, од срама
Умре... сед ко овца, мален као јаре...

Епитаф: „Ту лежи Паско Заде, мили
Кнез... и тако даље, успомене јасне!
Једини од људи с ким су увек били
Сви мужеви добри и све жене часне.“

Дубровачки барок

Села је за стари бели пијанино,
Док у вртз споро пада мрак и киша.
Камин осветљава гоблене и ино;
Осећа се мирис ружа и слаткиша.

Служа седу госпу самац у те сате
Стари кнез Геталдић, њен љубавник први.
О врату му виси крст Анунцијате,
Међ прстима бурмут узбуђено мрви.

Пре триест година... гле и песма иста!
И кнез изљубивши њене очи обе,
Понуди јој руку (традиција чиста!)
Минуше за застор од спаваће собе.

А опрезно тада за њима, у часу,
Два мала и бела Амора с камина
Направише једну невољну гримасу...
Док мрак с кишом пада, сетно, врх џардина.

Дубровачки сенатор

Госпар Сабо, племић, некад ђак Болоње,
Увек с пером ноја и новом периком,
С рухом од велура пуног фине воње,
И с мачем што виси лепше него иком.

Многе своје мисли бацио је семе,
И храбро је бриге пребродио многе:
Пола века опште носио је бреме,
И толико исто носио је роге.

Једну ноћ вратив се из Великог већа,
После речи које све знаше да плене,
При пламену двеју догорелих свећа
Откри љубавника у ложници жене.

Отад госпар Сабо снуждено корача,
По Страдуну који жагори у тмуши:
Код куће је љута обесио мача,
А на улици је обесио уши.

Дубровачки арцибискуп

Под плочом у цркви окана шарених,
У митри, под тешким покровом од злата,
Спи млад с грбовима племићским по стени,
Арцибискуп Марин, свети потестата.

Још је папски прстен на руци што клону
Од младих госпођа љубљена толико;
И давно се више не чу на амвону
Он, ког сви гледаху а не слуша нико.

Жене не верују од кад њега није,
И с плачем одстоје његова опела —
Где мужеви плате по молитве двије:
Једну за мир душе, другу за мир тела.

Путниче, када се опет вратиш дому,
И у топлој срећи и јаду студену,
Ти прислужи светом Марину; и к тому
Љуби свога ближњег и његову жену.