Herceg Vladislav/28

Herceg Vladislav
Pisac: Jovan Subotić
DEVETI PRIZOR

DEVETI PRIZOR

HERCEG:
Sve nam ide, kako poželismo.
Očevidno sam nam Bog pomaže.
Vojevoda Altoman:
A jesi li vojsku prepravio?
Jer, misliš li udarat’ na Turke,
Odmah moraš na njih udariti.
Dalje dođe, ko prije urani.
HERCEG:
Sve je danas, vojvodo, prepravno.
Da nedođe juče Turčin nama,
Sutra mišljah slat’ glasnika njima,
Da im javi goste nečekane.
Narod mi se boja zaželio,
Pa svak rado plug sa mačem menja.
Zlo i beda, što nam Srblje davi ,
Koje besna sila pritisnula,
Glas pustila u naše planine,
Ko god čuje, srdce mu s’ potresa,
Za njih plače, za sebe se boji,
Pa dva srdca svak u seb’ oseća.
Jedva čeka, da s’ udari s Turci,
Da odmasti braću pištajuću,
Da opere ljagu sa Srbinstva,
Da zakloni svoje od nesreće.
Ti znaš dobro Srblje, vojevodo!
Dok su sami, hoće da s’ pokolju,
Jedan drugog poslušati neć .
Jedan drugom puta dati neće;
A kad jednog dirneš, il’ ucveliš,
Za srdce si i druge ujeo,
Zakukaće i ko mu se sveti,
Lupiće te, i od kog s’ ne nadaš.
To će valjda Srblje sačuvati,
I ako ih nesreća pritisne.
Dok svoj s svojim i peva i plače,
Pre il’ posle neslogu će stresti,
I udarit’ složno na dušmana.
A i sultan sad s ovom porukom
Posluži mi, kao brat rođeni.
Čuste l’ samo, kako narod buknu?
VOJEVODA ALTOMAN:
Nije svakoj vatri verovati.
Koji plamen od jedared bukne,
Plane naglo, al odma s’ ugasi.
Ovaj pos’o ne svršuje s’ lako.
Tu će proći dosta godinica,
Biće srećnih i vedrih danaka,
Al’ kad kad će s’ nebo natuštiti,
I duhnuće plaha holuina.
Biće dobra, i biće dobita,
Al’ će mnoga kapa ostat’ pusta,
Mnoga prazna postati torbica.
Cel velika grdne ište žrtve,
A žrtve se lako dosađuju.
Hoće l’ narod postojan ostati?
Hoće l’ moći žrtve podnijeti?
Hoće l’ hteti do na kraj terati,
Ako drače na tom putu nađe,
Smrt opazi, gde s’ životu nada,
Štetu trpi, gde korist izgleda?
HERCEG:
Narod gledi na svoje starije.
Jesu l’ ovi dobri i valjani
Neće narod iza njih ostati;
Jesu l’ ovi na žrtve gotovi,
I poslednju narod aspru da će;
Dok god ovi pred njime prednjače
Narod natrag udariti ne zna.
A da ovi verni mi ostanu,
Da nesmedu natrag udariti,
Da pred sobom samo dobro vide,
A za sobom samrt i tamnicu,
To, vojvodo, moja briga biće.
U tebe se mogu pouzdati?
VOJEVODA ALTOMAN:
Radi, što je dobro za državu,
Pa ću t’ rado ovu glavu dati.
HERCEG (Voislavu):
I Voislav sa mnom poginuće
A ostavit’ svoga brata neće?
VOISLAV:
Pre će oko oko mi izdati
Neg Voislav svoga Vladislava!
Id’, kud hoćeš, za tobom ću ići,
Čin’, što hoćeš, uz tebe ću biti;
Gde god vidim moga Vladislava,
Svud će biti na slavnome putu,
Gde se ime među zvezde piše,
I spomen se vekov’ma predaje.
HERCEG (uzme levom rukom Altomana, desnom Voislava za ruku):
S jedne strane mudrost i zrelina,
S druge strane snaga i vrlina,
A međ njima čista krepka volja:
Ako s’ tako do celi ne dođe,
Sam Bog neće, da se do nje dođe.

ZAVESA PADNE.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Subotić, umro 1886, pre 138 godina.