Херцег Владислав/27

Херцег Владислав
Писац: Јован Суботић
ОСМИ ПРИЗОР

ОСМИ ПРИЗОР
Кнез Вукман Југовић уђе поклањајући се.

ХЕРЦЕГ:
Јеси л’ кнеже срећно путовао?
Какве л’ гласе доносиш Захумској ?
Је ли здраво стари Скендербеже?
Је л’ јунака старост обхрвала?
Како су нам поруку примили?
КНЕЗ ВУКМАН:
Лепо те је јунак поздравио,
Хоће теби вољу изпунити. —
ХЕРЦЕГ (загрли га):
Хоће, кнеже? О златни гласниче!
Хоће, слушај, драги Воиславе!
Ти ћеш ми се знати радовати!
Ти се хоћеш са мном радовати!
Казуј, кнеже! — Чуј ме, Воиславе,
Скендербег ће с нама војевати!
КНЕЗ ВОИСЛАВ И ВОЈВОДА АЛТОМАН:
Сам Скендербег?
ХЕРЦЕГ:
Стара јуначина,
Страх султански, ужас Мухамедски,
Он ће с нама на Турке ударит,
Но говори кнеже обширније.
Сваку речцу верно изпоручи,
Коју рече отац од јунака!
КНЕЗ ВУКМАН:
Твоје сам му поздравље казао,
И како си тврдо наумио
Ударити силом на Мехмета,
И османску силу саломити,
Па све Србље опет сјединити,
Да се дигне србска царевина,
Као што је под Душаном била.
Каз’о сам му, како с Босном стојиш,
И шта ти је Гргур обећао,
Каква сила у Рашкој се спрема,
И да ће ти Зета прискочити:
Ал’ сва нада, да т’ у њему лежи,
Јер му сабља једну војску вреди,
А име му турска ј’ погибија,
Да ћеш њега место отца свога
За старијег радо припознати,
И царску му круну оставити.
ХЕРЦЕГ:
Па шта рече муња из облака?
КНЕЗ ВУКМАН:
Насмеја се и мило му бјеше
И овако мени проговори:
Кажи кнеже, твојему херцегу,
Да млад јунак самог себе штује,
Кад одаје пошту старијему.
Владислав је дика од Србаља.
Ја сам чуо за прекљанску војну,
Кад сатрсте ону змију љуту,
Хамзабега србског душманина.
Тим је бојем Владислав јуначку
Перјаницу за калпак задео.
Поздрави га, мило ми је било
Пред смрт своју чути и видити,
Да код Срба јунак заостаје,
Који ће ме њима заменити.
ХЕРЦЕГ:
Баш тако ли старац рече, кнеже?
КНЕЗ ВУКМАН:
Исто тако, од слова до слова!
ХЕРЦЕГ:
Казуј даље!
КНЕЗ ВУКМАН:
Што ме херцег моли,
Да ударим с њиме на Турчина,
Хоћу, кнеже, и казаћу зашто.
Прво, што сам томе привикао
Од малена, јошт дететом бивши,
Па ко на што, а ја на то тежим,
Да с Турцима крвав мејдан делим.
Друго, што ми деда Србљем сгреши,
Краљ Вукашин, кад одузе царство
Своме куму, нејаком Урошу,
Па би радо име му опрао,
Вратио им, што с’ њег изгубише.
А шго херцег мени круну даје,
Мило ми је, да с’ о њу неграби,
Ал’ што није од Бога ми дато,
Нит’ сам иско, од кад се познајем,
Нит’ ћу тражит’, док очи не склопим.
Што је било мога родитеља,
То сам иско, и то сам добио,
И по себи то ћу оставити,
Коме, кнеже, и то сам Бог знаде,
Јер мој Иван није за дне наше,
А и зет ми тек нек своје чува.
А царство је лозе Немањине,
Из које је Владислав никао:
Њему, кнеже, србска круна иде,
Да Бог да је на главу метнуо,
А ја ћу му бити у помоћи,
Ако Бог ми јошт који дан даде.
ХЕРЦЕГ (дигне очи к небу):
Кад тај моје право припознаје,
Ко ће смети рећи, да је туђе.
А шта рече кнеже на остало?
Кад он мисли, да ваља ударат?
КНЕЗ ВУКМАН:
Кад год хоћеш, што прије, то боље.
Сад је време, и то скоро крајње.
Јошт се Турци утврдили нису,
А Срби су доста пропатили,
Знаду свога, а знаду туђина,
Виде Турке, а памте Душана,
А снага им није попијена.
Скрхани су, ал нису стрвени.
Нека прође јошт која година
Турци ће се сасвим осилити,
Народ србски сасвим изслабити,
Изгуби ће и снагу и вољу,
И јуначки образ и поштење.
Што је боље изтребиће Турци,
Што остане робски ће мислити,
Више ће му наги живот бити,
Него слава и слобода своја.
ХЕРЦЕГ (војводи Алтоману):
Нису ли то исте моје речи?
КНЕЗ ВУКМАН:
Док је старац ’вако говорио,
Чиња ми се, да ми ти говориш.
ХЕРЦЕГ:
Истина је у сви усти једна.
Казуј даље.
КНЕЗ ВУКМАН:
Кажи Владиславу,
’вако старац даље проговори:
Сам Бог с неба ту му мисао даде
Да удара сада на Турчина.
Ако Бог да и срећа јуначка
Име му се хоће прославити,
Србско царство хоће подигнути.
А ако га вишња сила спречи,
Погинуће, али нек’ не жали,
И онако томе неутече,
Ил’ дизао народ на оружје,
Ил’ чекао, да му Турци дођу:
А боље је јуначки погинут’,
Нег живити робом и јадником.
Мала му је земља и држава,
Ал’ моја је и помања била,
Па сте чули, многи и видили,
Каква чуда с Турци починисмо.
Он пак може јошт и даље поћи,
Помоћ’ ћу му и ја, а и други,
А име му у народу звони,
Свак ће му се радо поклонити:
Такво име царевине даје.
ХЕРЦЕГ:
Дакле одмах сабље да трзамо?
КНЕЗ ВУКМАН:
Одмах! одмах! Тако Вели стари,
Док Мехмета Кара-Јусуф спреча,
Сад ил’ никад! Бирај по савести!
ХЕРЦЕГ (војводи Алтоману):
Шта сад велиш, мој добри старино?
ВОЈЕВОДА АЛТОМАН:
Што Скендербег рекне и изусти,
То порећи другом не пристоји.
Гину Турци, к'о и други људи,
То Златица с Куновицом каже.
Пођи, синко, кад Бог тако хоће!
КНЕЗ ВОИСЛАВ (узтежући се):
А спомену л’ моје име, кнеже?
КНЕЗ ВУКМАН:
Све зна старац: свакога јунака
По имену знаде и казује.
И тебе је старац споменуо
К’о јунака млада и ваљана.
И то те је јоште поздравио:
Да се држиш херцег Владислава,
К’о даница младога месеца,
Да с’ манете крвава покоља,
Да будете браћа, к’о што јесте.
Ако херцег у боју погине,
Ти ћеш њега народу заменит’.
ХЕРЦЕГ (усхићен):
С каквом ћу га радости видити
На бојишту кад се угледамо!
Једва чекам, да се састанемо,
Да јуначку целивам десницу,
Коју Турска крв је посветила,
Да ме види, да ме благослови
Та дивота србскога имена,
Какву други народ не имаде. —
Сад ид’, кнеже, па ми се одмори,
Све ми сврши, како би најбоље,
И дође ми, баш кад те пожелих.
КНЕЗ ВУКМАН (Поклони се и оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.