Herceg Vladislav/27
| ←Sedmi prizor | Herceg Vladislav Pisac: Jovan Subotić OSMI PRIZOR |
Deveti prizor→ |
OSMI PRIZOR
Knez Vukman Jugović uđe poklanjajući se.
HERCEG:
Jesi l’ kneže srećno putovao?
Kakve l’ glase donosiš Zahumskoj ?
Je li zdravo stari Skenderbeže?
Je l’ junaka starost obhrvala?
Kako su nam poruku primili?
KNEZ VUKMAN:
Lepo te je junak pozdravio,
Hoće tebi volju izpuniti. —
HERCEG (zagrli ga):
Hoće, kneže? O zlatni glasniče!
Hoće, slušaj, dragi Voislave!
Ti ćeš mi se znati radovati!
Ti se hoćeš sa mnom radovati!
Kazuj, kneže! — Čuj me, Voislave,
Skenderbeg će s nama vojevati!
KNEZ VOISLAV I VOJVODA ALTOMAN:
Sam Skenderbeg?
HERCEG:
Stara junačina,
Strah sultanski, užas Muhamedski,
On će s nama na Turke udarit,
No govori kneže obširnije.
Svaku rečcu verno izporuči,
Koju reče otac od junaka!
KNEZ VUKMAN:
Tvoje sam mu pozdravlje kazao,
I kako si tvrdo naumio
Udariti silom na Mehmeta,
I osmansku silu salomiti,
Pa sve Srblje opet sjediniti,
Da se digne srbska carevina,
Kao što je pod Dušanom bila.
Kaz’o sam mu, kako s Bosnom stojiš,
I šta ti je Grgur obećao,
Kakva sila u Raškoj se sprema,
I da će ti Zeta priskočiti:
Al’ sva nada, da t’ u njemu leži,
Jer mu sablja jednu vojsku vredi,
A ime mu turska j’ pogibija,
Da ćeš njega mesto otca svoga
Za starijeg rado pripoznati,
I carsku mu krunu ostaviti.
HERCEG:
Pa šta reče munja iz oblaka?
KNEZ VUKMAN:
Nasmeja se i milo mu bješe
I ovako meni progovori:
Kaži kneže, tvojemu hercegu,
Da mlad junak samog sebe štuje,
Kad odaje poštu starijemu.
Vladislav je dika od Srbalja.
Ja sam čuo za prekljansku vojnu,
Kad satrste onu zmiju ljutu,
Hamzabega srbskog dušmanina.
Tim je bojem Vladislav junačku
Perjanicu za kalpak zadeo.
Pozdravi ga, milo mi je bilo
Pred smrt svoju čuti i viditi,
Da kod Srba junak zaostaje,
Koji će me njima zameniti.
HERCEG:
Baš tako li starac reče, kneže?
KNEZ VUKMAN:
Isto tako, od slova do slova!
HERCEG:
Kazuj dalje!
KNEZ VUKMAN:
Što me herceg moli,
Da udarim s njime na Turčina,
Hoću, kneže, i kazaću zašto.
Prvo, što sam tome privikao
Od malena, jošt detetom bivši,
Pa ko na što, a ja na to težim,
Da s Turcima krvav mejdan delim.
Drugo, što mi deda Srbljem sgreši,
Kralj Vukašin, kad oduze carstvo
Svome kumu, nejakom Urošu,
Pa bi rado ime mu oprao,
Vratio im, što s’ njeg izgubiše.
A šgo herceg meni krunu daje,
Milo mi je, da s’ o nju negrabi,
Al’ što nije od Boga mi dato,
Nit’ sam isko, od kad se poznajem,
Nit’ ću tražit’, dok oči ne sklopim.
Što je bilo moga roditelja,
To sam isko, i to sam dobio,
I po sebi to ću ostaviti,
Kome, kneže, i to sam Bog znade,
Jer moj Ivan nije za dne naše,
A i zet mi tek nek svoje čuva.
A carstvo je loze Nemanjine,
Iz koje je Vladislav nikao:
Njemu, kneže, srbska kruna ide,
Da Bog da je na glavu metnuo,
A ja ću mu biti u pomoći,
Ako Bog mi jošt koji dan dade.
HERCEG (digne oči k nebu):
Kad taj moje pravo pripoznaje,
Ko će smeti reći, da je tuđe.
A šta reče kneže na ostalo?
Kad on misli, da valja udarat?
KNEZ VUKMAN:
Kad god hoćeš, što prije, to bolje.
Sad je vreme, i to skoro krajnje.
Jošt se Turci utvrdili nisu,
A Srbi su dosta propatili,
Znadu svoga, a znadu tuđina,
Vide Turke, a pamte Dušana,
A snaga im nije popijena.
Skrhani su, al nisu strveni.
Neka prođe jošt koja godina
Turci će se sasvim osiliti,
Narod srbski sasvim izslabiti,
Izgubi će i snagu i volju,
I junački obraz i poštenje.
Što je bolje iztrebiće Turci,
Što ostane robski će misliti,
Više će mu nagi život biti,
Nego slava i sloboda svoja.
HERCEG (vojvodi Altomanu):
Nisu li to iste moje reči?
KNEZ VUKMAN:
Dok je starac ’vako govorio,
Činja mi se, da mi ti govoriš.
HERCEG:
Istina je u svi usti jedna.
Kazuj dalje.
KNEZ VUKMAN:
Kaži Vladislavu,
’vako starac dalje progovori:
Sam Bog s neba tu mu misao dade
Da udara sada na Turčina.
Ako Bog da i sreća junačka
Ime mu se hoće proslaviti,
Srbsko carstvo hoće podignuti.
A ako ga višnja sila spreči,
Poginuće, ali nek’ ne žali,
I onako tome neuteče,
Il’ dizao narod na oružje,
Il’ čekao, da mu Turci dođu:
A bolje je junački poginut’,
Neg živiti robom i jadnikom.
Mala mu je zemlja i država,
Al’ moja je i pomanja bila,
Pa ste čuli, mnogi i vidili,
Kakva čuda s Turci počinismo.
On pak može jošt i dalje poći,
Pomoć’ ću mu i ja, a i drugi,
A ime mu u narodu zvoni,
Svak će mu se rado pokloniti:
Takvo ime carevine daje.
HERCEG:
Dakle odmah sablje da trzamo?
KNEZ VUKMAN:
Odmah! odmah! Tako Veli stari,
Dok Mehmeta Kara-Jusuf spreča,
Sad il’ nikad! Biraj po savesti!
HERCEG (vojvodi Altomanu):
Šta sad veliš, moj dobri starino?
VOJEVODA ALTOMAN:
Što Skenderbeg rekne i izusti,
To poreći drugom ne pristoji.
Ginu Turci, k'o i drugi ljudi,
To Zlatica s Kunovicom kaže.
Pođi, sinko, kad Bog tako hoće!
KNEZ VOISLAV (uztežući se):
A spomenu l’ moje ime, kneže?
KNEZ VUKMAN:
Sve zna starac: svakoga junaka
Po imenu znade i kazuje.
I tebe je starac spomenuo
K’o junaka mlada i valjana.
I to te je jošte pozdravio:
Da se držiš herceg Vladislava,
K’o danica mladoga meseca,
Da s’ manete krvava pokolja,
Da budete braća, k’o što jeste.
Ako herceg u boju pogine,
Ti ćeš njega narodu zamenit’.
HERCEG (ushićen):
S kakvom ću ga radosti viditi
Na bojištu kad se ugledamo!
Jedva čekam, da se sastanemo,
Da junačku celivam desnicu,
Koju Turska krv je posvetila,
Da me vidi, da me blagoslovi
Ta divota srbskoga imena,
Kakvu drugi narod ne imade. —
Sad id’, kneže, pa mi se odmori,
Sve mi svrši, kako bi najbolje,
I dođe mi, baš kad te poželih.
KNEZ VUKMAN (Pokloni se i ode.)
|