Hajduci/29
DEJSTVO PETO
1.
ZELIDA i OBRAD (s protivopoložene strane stupe)
ZELIDA (pogleda oko sebe): Obrade, po Bogu brate, šta će biti od mene?
OBRAD: Ne boj se, Zelido, harambaša je rek'o pred svima, da će te do tri dana otpustiti.
ZELIDA: Ah! on je bio kod mene.
OBRAD (trgne se): Pa?
ZELIDA: Ište da se pokrstim i pođem za njega.
OBRAD: On to ište?
ZELIDA: Kad nisam htela pristati, ostavio mi je do sutra, da se promislim.
OBRAD: Sad vidim, da on jedno misli, a drugo govori.
ZELIDA: Ne daj me, Obrade, po Bogu da si mi brat!
OBRAD: O, Zelido! Otvori mi ovo srce, pa ćeš videti, kako te ono ljubi. Poginuću, a neću te ostaviti. Samo je teško s risom harambašom izići na kraj.
ZELIDA: Bože, Bože! Ko je u mojoj rodbini tako jako sagrešio, da ovolika nesreća naiđe na mene! U sred pustinje, među muškarcima, međ' razbojnicima ¬jedna nevina devojka! — O, slatka majko, koja si me rodila, da li si se nadala ovome!
OBRAD: Uteši se, Zelido, dok sam ja živ, ne može ti vuk ništa; ako pa poginem — ali kome će teško biti za tebe poginuti?
ZELIDA: Ne gini, junače, tako ti Boga i tog dobrog srca! Od jedne nesreće ne pravi više.
OBRAD: O, kad bih znao, da će na smrtnom času mome Zelida za mnom suze prolivati; kad bih čuti mog'o reči: „Obrad je bio mome srcu mio!" ovaj bih čas iskao, da me s dušom rastave.
ZELIDA: Živi, mladiću, tako ti sreća bila živa! Dok si ti živ, donde i mene blaži nadežda. Na koga bi me ostavio, da ti se što dogodi? Ta u svoj družini tvojoj nema ni jednoga, koji bi znao, šta je čuvstvo, šta li je nevinost. Živi, Obrade, i gledaj da mi pomogneš. Bog neka te za to nagradi, ako ti ne budem ja mogla, kao što treba, blagodariti.
|