Finiks i golubovi

Finiks i golubovi
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Novi, prekrasni finiks rodi se iz roditeljskoga pepela, narasti i načne raširivati i tresti krila svoja, k stogodišnjemu letenju spremajući se. Upazi ga jato nezlobivih golubova, doleti k njemu, opkoli gga i prijatno gledajući na njem zapita ga: kakvoga je roda i plemena, i na koji se put priugotovljava. Kaže on ko je i otkud je, i da će sto godina živiti i letiti. „Sto godina!” - viknu golubovi. „O, blago tebi! A gdi ti je drug?” — voprosi ga jedna golubica. — „Ja nemam druga, ja sam sâm i jedan ovoga rodana svetu.” - „Sam na svetu!” — sa užasom vopiju golubovi, pozdrave ga, čestitaju mu srećan put i odlete, sa sožaljenijem među sobom govoreći: „O, nesrećne na svetu ptičice! Kako li će toliko dugi i bedni preživljeti i provesti život, i bez brata i bez prijatelja, bez sestrice i bez verna druga!”

Naravoučenije

Otkad je bog ljude na zemlji stvorio, i otkad su među njima carevi, nijedan car nije veće blagodjejanije rodu čelovečeskomu pokazao i učinio od onoga komu je bog u srce vdohnuo da se črnci i črnice, kaluđeri i kaluđerice, od ropstva u svobodnim zemljam i od večnih bez svake krivice tamnica izbave i osvobode. Blagosloveno i sveto ostaće ime njegovo doveka! Koliko se više čelovečeski rod bude urazumljavati, od mračnoga sujeverija osvoboždavati i čistim razuma svetom ozarjavati i osijavati, toliko će se više njegova čelovekoljubna duša od roda v rod ublažavati i pamet i ime njegovo pominjati i slaviti, i sve one hiljade hiljada ljudi koji se ne bi rodili a za njegov uzrok rodiće se, za slatki dar božji, za život i za slovesnu besmertnu dušu, bogu i Josifu, sinu Franciškovu i Marijinu, dužni će biti blagodariti.

Da se nahode neki među ljudma koji su, ili za jestestvene ili naravne nedostatke i uzroke i ljutom nuždom, usiljeni ne ženiti se, i tako bez poroda i bez ploda živu i umiru, to po neščastiju i bivalo je i biće. Ali iz toga zakon, i što je najužasnije: sveti i hristjanski z a k o n, ustanovljavati i praviti, ovo je uprav protiv božjeg namjerenija, volje i blagoslova, protiv bogosozdanoga jestestva, protiv svake iskrice pameti i razuma, na umaljenije, istrebljenije i na pogibel roda čelovečeskoga, sljedovatelno vsekonečnoga bezumija izmišljenje i delo.

Ja sam ostario već sa mnogih naroda i jezika kaluđeri (i sam, da koja sam guja nego kaluđer, kad ovako sam živim, razve što u crnim haljinam obučen ne hodim), jošte, hvala gospodu bogu, nisam ni u jednom rodu i jeziku takove drvene i nečuvstvene kaluđere našao ni poznao koji za ženom ne uzdišu, ne čeznu i ne ginu. Onim drevnim u neprohodimim livijskim pustinjama pustinikom (kako žitija njihova glase) vozdušni, ili bolje da rečem: črez njihovo voobraženije načinjeni duhovi u žene (i po svoj prilici lepe) su im se pretvarali, i kako na san tako i na jave dolazilm. A da šta je drugo ovo razve nepobjedimaja volja boga tvorca i nepokolebimi i vo vjeki nepodvižimi jestestva zakon, koji čini da človek bez žene ne može biti, kako god golub bez golubice, kako riba bez vode, i kako sve što živi i diše ne može biti bez vozduha. Ono što svešteni poje pevac, ne razumeva se samo za vodnoje, nego za svejestestvo i red, koga je premudri i svemogući uredio bog: „ Predjelp oložil jesi jegože ne prejdut.” Od ovoga sveštenoga i večnoga predela ko se god udalji, mora siromah tumarati po mraku i glavom koje o šta lupati i nos gdi ne valja zavlačiti; mora, ako mu se i neće, za ljutu nevolju bluditi i kao izgubljena ovca zabluždavati, i ako će anđelsko srce imati, prinužden je i štetiti ga i pokvariti. A kako i zašto? Eto zato zašto je prešao oni predel „jegože ne prejdut”, i koga jošt niko nije s čitavim vratom prestupio i prešao.

Ja blagodarim tvorcu mojemu što me je uputio k nauci poleznih jezika, i učinio me naći slatku zabavu s knjigama; a inače u onom zemnom raju podobnom mestu, u prekrasnom Hopovu, kojega vsegda s uslaždenijem srca spominjem, ne bi nesrećnijeg od mene čoveka bilo. No kako (može ko pomisliti) u takovom mestu a nesrećan? Kakovo protivorečije! Nije protivorečije. U najlepšim mestam čuvstvitelna srca najvećma čuvstvuju. Srce koje je za ljubov od boga sotvoreno, meti ga sama u raj, pak ne želi mu gorega pakla. „No, ljubio bi boga”, — reći ćeš mi. Mi smo malopre opomenuli da oni pustinjici koji su s tri smokve na dan živili — a ostalo, po svoj prilici, valja da su kao hamoleoni s vetrom nadoknađivali — pa kaž' der mi: što su im žene na pamet i na srce dolazile, te jošt onde gdi im nije bilo ni glasa ni traga? A mi u Hopovu, gdi su, hvala bogu, prave žene kao što ih je bog stvorio i mati rodila, hoćeš zar da o njima ne mislimo? Sve su laži s vremenom zaludu, valja da im se tragovi nađu. Ko god nije kadar sebi podobna stvorenja ljubiti, nek laže koliko mu drago, on ni boga nikada neće biti kadar ljubiti, zašto u srcu hladnom i nečuvstvenom nikakovoj ljubovi nije mesta. I, što je čudnije i užasnije, oni ljudi koji su sebi metnuli bili u glavu da osim svake k ljudma ljubavi samoga boga ljube, do tolikoga ih je bujstva i bešenstva njihova ljubov dovela, da su ljude za ljubav božju proklinjali, ubijali i žive pekli. Ovo ti im je plod njihove poštene ljubovi!

Evo, dakle, sva tajna koju ljudi daleko traže, a u nedri je nose: „Daću vam — veli bog črez proroka — „zakon nov na skri žaljeh srca vašega napisan”. Ovo je zakon Hrista Spasitelja, koji ništa drugo nije, ni dlake ni manje ni više, nego večni zakon prosveštene i u svoje pravo soveršenstvo dovedene i uzvišene nature iliti jestestva. Što je god protivno pravdi i dobrodjetelji, to je protivno i jestestvu i samomu bogu, koji je premudri jestestva zižditelj i tvorac; s kojim, sireč jestestvom, kad se kako nadleži sojedinimo, onda ćemo se sjediniti sa svakom dobrodjeteljiju i sa svim dobrim i česnim ljudma, s našim pravim blagopolučijem, vremenim i večnim, i s samim bogom, „vo Hristje Isusje Gospodje našem, komu slava, čest i poklonjenije vo vjeki vjekov, amin!”

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.