Ferman stiže iz Stambola
Ferman stiže iz Stambola
burundija iz Travnika
al' na ruke Dizdar-agi
da se pišu janjičari,
janjičari — Travničani, 5
da hvataju dva Morića,
dva Morića — dva pašića,
Morić Ibru, Morić Pašu.
Kad to čuo Hećimhaja
i njegova sva družina, 10
pa pođoše u Saraj'vo.
Kad su došli u Saraj'vo,
sakriše se pod čaršiju,
dva Morića prošetaše,
Hećimhaja izletio, 15
dva Morića ufatio.
Ufatiše, zavezaše.
Na rukama lisičine,
na nogama bukaglije.
Haber stiže staroj majci. 20
Stara majka pitu kuha,
u ruci joj oklagija,
a u drugoj zlatan ibrik.
Kad to čula stara majka,
oklagiju odbacila, 25
zlatan ibrik salomila,
pa poleti bosonoga,
bosonoga bez papuča,
gologlava bez feredže,
pa zavika kroz Sarače: 30
„Jazuk[1] vama svi sarači,
svi sarači i kovači,
na sramotu svim' saračim',
što pustiste dva pašića,
Morić Ibru, Morić Pašu.” 35
Kad to čuše svi sarači,
svi sarači i kovači,
sve dućane zatvoriše,
poletiše u Jekovac,[2]
dostigoše Hećimhaju. 40
Moli mu se stara majka:
„Pusti meni jednog sina,
ili Ibru ili Pašu,
na poklon ti svi Sarači,
svi Sarači i Kovači." 45
Progovara Hećimhaja:
„Hajde kući, stara majko,
pustit’ ću ti oba sina,
oba sina bez dinara."
Prevari se stara majka, 50
pa se vrati svome dvoru.
Odvedoše dva Morića.
Kad su bili uz Jekovac,
moli mu se Morić Ibro:
„Oj boga ti Hećimhaja, 55
popusti nam bjele ruke!"
Kad to čuo Hećimhaja,
popusti im bjele ruke,
dozvoli im zapjevati.
Dva Morića zapjevaše: 60
„Sarajevo, dugo li si,
ljepa Maro, ljepa li si,
dosta si nas nahranila,
rujnim vinom napojila
od dušmana sačuvala, 65
dođe vrijeme da se mrije."
Dovedoše dva Morića,
dva Morića dva pašića.
Kad već došlo da ih davi,
progovara Hećimhaja: 70
„Je l' ti žao tvoga brata?"
„Ni mi žao moga brata,
već mi žao stare majke
što ostaje sirotica.”
Udaviše dva Morića, 75
baciše ih pred kapiju.
Do dva topa ispališe.
To se sjeti stara majka,
te proleti kroz Sarače.
Kad je došla pred kapiju 80
i ugleda oba sina:
na nogama bukagije,
a na vratu svilen gajtan.
Kad zaplaka stara majka,
od bola joj srce puče.85
